„Грех не лежи у самом оскврњењу, већ у лењости, осуђивању других, гордости и немарности који су то изазвали.“

 Јеромонах Василије, оптински Новомученик


Gaudi Sамо у случају да у човековом срцу постоји сећање на Бога, ако у њему живи Дух Свети, ако је место телесне похоте заузела хришћанска љубав неће бити места ни за какав грех. Зато је потребно да пре свега трагамо не за самој по себи чистоћом, већ за Богом, Његовим присуством, загревајући веру, тешећи се надом, стичући љубав. И да додамо – да тражимо у Православној Цркви где постоје вековима проверене методе борбе са страстима и где реално присуствује и делује Спаситељ света – Христос.

Чистота срца, стицање Духа Светога и истинска хришћанска љубав представљају циљ и смисао живота. Међутим, на почетку је неопходна борба. Притом је неопходно упамтити да својим снагама можемо само да контролишемо понашање, али да нисмо у стању да уклонимо саму жељу. Разумевајући ово, избегавамо две крајности: став да од нас ништа не зависи и да смо осуђени на грех, исто као и став да смо ми сами, без помоћи Божије, у стању да се ослободимо зависности и стекнемо чистоћу мисли.

Предложићемо овде неколико конкретних савета у борби са нечистим делима (ови савети могу да буду примењени и на друге облике зависности – од хране, наркотика, забава, итд.):

1. За људе који имају макар мало вере, борбу са нечистотом потребно је почети уз помоћ ограничавања сопствених жеља и принуђивања себе на живот са Богом. Указаћемо и на неопходност смирене молитве за очишћење срца, за помоћ Божију у борби са овим грехом, која бива праћена исповедањем сопствене немоћи. Овде помажу подвижничка средства: уздржање у храни и пићу, обуздавање погледа, ограничавање сна уз молитву и читање Светог Писма. Посебно помаже непрестано сећање на смрт и смирено трпљење различитих непријатности и личних увреда. Код човека који је непрестано заузет очишћењем сопствене савести сузама покајања, мисли о наслади се једноставно не могу задржати. О делотворности ових средстава сведочи искуство подвижника Цркве у борби са блудном страшћу.

2. Често страсне помисли (маштања) имају корен у нашој прошлости. Неопходно је молити Бога да нам покаже и муке савести са којима је то било повезано – да нам покаже прошлост без украса, у реалној светлости, јер ми често видимо само насладу коју смо имали од тог греха. Заправо је понекада потребно озбиљно истраживање траума из прошлости. У литератури се може наићи на опис случајева када је особа обрадила насиље које је претрпела у прошлости и избавила од многих нечистих поступака, претходно се и сама покајавши и опростивши људима који су јој нанели трауму.

3. Већ смо нагласили да је често мастурбација повезана са забринутошћу и депресијом и овде је најбоље средство – напор на погледу са више наде и оптимизма. Међутим, нека то не буде површни оптимизам популарне психологије, већ оптимизам стечен у молитви, заснован на непоколебивом уздању у Бога и Његову љубав. Потребно је да разумемо да су страдања и жртве неопходни за наш раст, да научимо да примамо непријатности као вољу Божију, као Његову бригу о нама, да чешће захваљујемо Богу и прослављамо Његову милост и верујемо да нам „све помаже на добро“. Управо се у томе и садржи хришћанска врлина наде.

Свети Игњатије Брјанчанинов примећује да су монаси, ревносни у борби са тугом, користили следеће кратке молитвене речи:

„Слава Богу за све!“,

„Господе, предајем се Твојој светој вољи, нека буде са мном воља Твоја“,

„Господе захваљујем Ти за све што Ти је угодно да ми пошаљеш“,

„Достојно по делима својим примам, сети ме се Господе у Царству Твоме“.

У случајевима јављања нечистих жеља неопходно је молити се да Господ не дозволи пад у грех, већ да са смирењем примимо узнемиравајућу ситуацију и смиримо се. Тада ће и жеља отпасти. Важно је запамтити да сексуални заборав може да олакша бол, али да једино Христос може да га уклони. Неки аутори препоручују да се користи хумор за исмевање помисли туге које се појављују, али мислим да ће исто тако ефикасно бити искрено се помолити једноставном молитвом, прочитати Канон или Псалтир.

У књизи Марија Бергнера постоји савет који је њему лично помогао: „Када осетиш жељу да тако поступиш ти учини супротно, падни на колена и моли се“. Марио је одлазио у спаваћу собу, легао би на кревет и жеље су долазиле – он би скочио са постеље и молио се. По неколико пута током вечери. Неколико десетина пута током недеље. Брзо је стекао навику да се моли и избавио се те страсти.

4. Неопходна је такође редовна Исповест код једног и истог духовника, која је по могућности праћена Причешћем. Откривање својих грехова свештенику чува срце од огрубелости, а искусни поглед са стране помаже да боље схватимо на који начин да се боримо са страстима. Сем тога, ми верујемо да Сам Господ опрашта грехе у Тајни Исповести, а Причешће Његовим Телом и Крвљу нас обнавља и чини нас да постајемо налик Богу, дарује силе за борбу и победу. Уопште, озбиљан духовни живот током времена у потпуности преображава човека изнура што се одражава и на спољашњи изглед.

5. Када испунимо свој живот активношћу, испунићемо и сопствене потребе: бавићемо се стварима које волимо, имаћемо испуњенији живот у контакту са здравим и духовним људима, бавићемо се спортом да не бисмо завидели другима и побољшали физичко стање. Када пређемо са усмерености на себе и своје задовољство на живот ради других и уместо идола задовољства поставимо жеђ за Богом, тада ћемо бити у стању да контролишемо ту страст.

6. Ако говоримо о чисто „техничкој“ страни проблема, онда је неопходно наћи оно што појачава жељу и одстранити од себе изворе саблажњавања: порнографију у било ком њеном облику, фетише, између осталог и од стране сопственог тела (на пример, испред огледала или у кади), асоцијативнe везе – поклонe, музику, места, неке датуме. Неопходно је да схватимо које ситуације покрећу ту зависност и потрудимо се да променимо начин живота тако да се можемо избавити од провоцирајућих ситуација (на пример, изменом дневног или недељног режима). Често је просто неопходно претходно планирање сопственог времена, без одлагања обавеза за касније да се не би доспело у ситуације стреса које провоцирају бег у зависност. Неопходно је ограничити употребу алкохола јер је у стању опијености особи теже да контролише своја осећања а и сам алкохолизам само појачава депресију. Узгред, овде треба имати у виду да одрицање од ствари које провоцирају грех не представља потпуно решење проблема. Неопходно је изменити свест и живот – тада нас ове замке неће уловити.

7. За потпуно ослобођење неопходан је одлучујући корак. Док макар теоретски допуштамо место овој страсти у свом срцу, она неће отићи. Неопходно је испунити се чврстом одлучношћу, чак гневом на страст – због све муке које нам причињава – и она сама ће побећи од нас. Истинско покајање претпоставља не млакост, већ реални ужас од греха и гнев на страст, вољу да се страст остави једном и за свагда.

Како се борити са лошим мислима (помислима)

11244585_584763434959974_4409809175851033838_nПравилно организовани напори у савлађивању ове страсти, како нам сведочи подвижничко искуство, омогућавају резултате већ након пола године. Ипак, чистоћа у помислима не може бити задобијена уз помоћ психологије или аскезе: „Треба да знамо да макар поседовали сву строгост уздржања: гладовање, жеђ, бдење, непрестани напор, читање душекорисних књига са несмањеним усрђем – посредством тих подвига не можемо стећи сталну чистоту целомудрености ако, непрестано боравећи у њима, из искуства не схватимо да се чистота даје милошћу, благодаћу Божијом. Нека свако зна да је дужан да неуморно пребива у овим подвизима једино да би ради њих приклонио милосрђе Божије и удостојио се, по дару Божијем, слободе од борбе са телом и власти над страстима које нас побеђују.“ (Преподобни Јован Римљанин).

Важно је запамтити да не труд, већ смирење приклања Бога човеку.

Ипак, у процесу духовног раста, чак до самог гроба, помисли могу и највероватније ће се јављати, како о томе сведоче многи подвижници. Зато у Цркви постоји искуство конкретне борбе са помислима. Пре свега, помислима је неопходно супротставити непрестану молитву, телесни напор, читање Светог Писма и светоотачких књига и размишљање над оним што смо прочитали. Неозбиљан однос према јутарњој или вечерњој молитви често води до јачања таквих помисли. За трезвеност током дана може користити слушање аудио снимака православних црквених песама, Псалтира. Непрестана Исусова молитва, по искуству подвижника Цркве, постепено обнавља свест и срце човека, исцељује душевну растројеност.

Нечисте помисли је неопходно одсецати чим се јаве, једноставно не обраћати пажњу на њих, не дозвољавати „разговор“ са њима, тим пре наслађивање њима. Управо наслађивање, безвољно потчињавање помислима рађа чамотињу (униније). Дуготрајно пребивање у таквом стању, без откривања помисли духовном оцу, представља велику заблуду јер је у питању директан пут до очајања и окамењености душе. По речима преподобног Јована Лествичника, човек који очајава убија себе самога. У повестима о животима првих монаха постоји повест како је један подвижник једанаест пута долазио свом старцу да исповеди помисли пре него га је страст оставила.

Понекада треба обратити пажњу на порекло помисли блуда: да ли се рађа изнутра, из маште, или је узрок споља, од погледа и сусрета са одређеним особама. У првом случају користан је телесни напор, у другом се тражи усамљеност и тихи начин живота са пажњом на мисли.

Правило које саветује Свети Јован Кронштатски – не доживљавати нечисте помисли као нешто своје. Било да испливају сећања из греховне прошлости или фантазија заузме неправилан ток – нису у питању само начини функционисања наше свести; по искуству, иза свега нечистог стоји сатана који жели да нам убаци мисао да смо искварени, да смо потпуно неподесни за Бога, да је потпуно бескористан било какав покушај мењања. То није истина. Бог не гледа тако на човека. Он, као и увек, верује у сваког од нас и не допушта искушења која нисмо у стању да издржимо. Наш савременик, Старац Пајсије Светогорац, саветује дасе лоше помисли побеђују не само супротстављањем њима, већ добрим помислима. Исувише често се концентришемо само на борбу са грехом и та, понекад ситничава, борба нас исцрпљује – уместо да стекнемо смирење, ми упадамо у чамотињу! Међутим, наш главни циљ треба да буде позитиван, а не негативан – да се оствари у познању воље Божије, свеблаге и радосне, у усавршавању и врлини, испуњавању правде Божије.

Нећемо ослабити у нади да сваки проблем у овом животу, између осталог и проблем чистоте душе и тела може бити решен уз Божију помоћ. Живећемо у Цркви, ићи ћемо за Христом и тада нам заиста ништа неће бити немогуће.

Има наде, фото1, фото2
Advertisements