У психологији постоји појам „алекситимија“ – дефицит или одсуство речи за именовање својих осећања. То је веома чест феномен у нашој западној култури. Сваки психолог ће вам навести гомилу примера из своје праксе када код људи постоји тешкоћа да опишу своја осећања.

Аутор: Филоник Марина Сергејевна

Gaudi Kада одговарају студенти-психолози дневног одељења чујем разне називе осећања: пријатно – непријатно. „Осећам позитивне емоције“ и „Осећам негативне емоције“. Тиме се описивање осећања завршава. А сва та лепеза осећања која би могла постојати: досада, раздражљивост, љутња, завист, гнев, туга, жалост итд. – тај спектар се не користи. Може бити да је човек те речи негде и чуо, но сам их не примењује. А ако се оне не користе у свакодневном говору онда он и није свестан тих осећања када се код њега појаве. Тако смо устројени: какве речи знамо таквих осећања смо и свесни. А оно чему не знамо име – то и не видимо.

Можда знате да постоји овакав феномен код народа Севера: они виде очима неки огроман број нијанси белог, нијансе снега. И у њиховом језику постоје речи којим називају све те нијансе. Ми те нијансе једну од друге не разликујемо, ми видимо само неке приметне разлике. Због чега је то тако? Разуме се, зато што они сво време живе у снегу. Но ствар није само у томе. Код њих се у језику изграђује велика мрежа појмова, велика „лепеза“ речи. А захваљујући речима код њих је и вид устројен на други начин. Као и било који други орган чула, вид је посредован речју, и они виде то што је код њих у језику (речнику).

Но да оставимо боје, нас занима шта се дешава са осећањима. Ми смо свесни тих емоција које постоје у нашем активном речнику, које речи користимо – та осећања у себи и препознајемо (можемо да их идентификујемо, свесни смо их када се појаве). И све то не би било важно, но управо та алекситимичност, дефицит речи, постаје узрок разних врста заблуда.

Често се сетим једног клијента, млад мушкарац, који је дошао на консултацију у кошуљи, закопчаној до последњег дугмета – за мене је то такав симптом. Уздржан, прецизно подшишан. Говорио ми је о својим утисцима поводом раскида са девојком. У његовим речима сам чула много афекта – гнев, увређеност, узнемиреност, бол. Махао је рукама, само што није пљувао око себе. Но он сам тога савршено није био свестан. Неколико сам пута покушала пажљиво да му скренем пажњу говорећи: може бити да сте гневни на ту девојку? Свеједно није признао… И још он није религиозан, чини ми се. А шта ће бити када он сазна да гневити се – не да је лоше него је још и грех? Не треба човека изобличавати, треба му нежно, пажљиво помагати да постане свестан својих осећања.

И све би то било неважно, но знате ли како ћемо само због свега тога у религиозном животу да пострадамо? Ако такав човек приђе Цркви, као социјалној институцији, код њега настају конфликти између његових неприличних осећања и религиозних убеђења да су та осећања грешна. Он тада схвати: мало је што мушкарцу не приличи да се гневи него је то још и грех. И како да он издржи такав конфликт: истина је да се ја вређам, љутим, понекад чак и мрзим све, а у исто време схватам да је то грех? Један од начина је – истиснути једну од страна конфликта: не осећати (не примећивати) да су та осећана код мене присутна. И тада ће све изгледати веома благочестиво: ја се никада не гневим, схватио сам да је гневити се – грех, и више се не гневим. Но у том моменту происходи веома озбиљна подвала.

У чему је овде проблем за верујућег човека? То лажно мишљење о себи са искреном увереношћу у своју исправност. То и јесте превара. Тако да је једно дело бити сумњичав према својим греховним осећањима, а друго – бити убеђен да их код мене уопште нема.

girleРазлог такве заблуде јесте страх од сусрета са самим собом, истинским, може бити и страх од казне, жеља да се буде добар. А зашто је тако страшно срести се са самим собом, истинским собом, увидети ко сам ја на самом делу?

Глас из сале: „Зато што свако себе воли. Тачније, горди се собом.“

Ви имате у виду то, „Мени је потребно мислити о себи да сам добар“, а оно: „Ужас – ужас, ја нисам тако прекрасан, како би ми се хтело“? Да, и ту ми лако упадамо у неке дечије приче, када дете мисли: „Мене таквог је немогуће волети“. „Када урадим нешто добро – мама ме воли, када донесем кући „двојку“ мама ме више не воли“. И остале примери, када се човек поистовећује са поступком: урадио си нешто добро – према теби се односе добро, урадиш ли нешто лоше – осећаш се одбаченим. И та законитост се преноси касније и на наше односе с Богом.

Тај страх од сусрета са собом може бити препрека за сусрет с Љубављу. Јер ако се озбиљно замислимо, мене таквог, какав сам, заволети је немогуће – то осећање је познато многима. А ако ја такав ужасан и са собом таквим се не могу срести, тада ја са собом много тога треба да урадим: треба да навлачим маске, треба да облачим стезнике, требам постити, молити се, слушати радио „Радонеж“[1], како би мене било могуће заволети, од стране Бога такође.

Ако уопштимо све до сада речено: то је за духовни живот лоше зато што, ако ми нисмо свесни све истине о себи нама је тешко срести се са самим собом стварним и сагласно с тим нема тог истинског, стварног човека који ће поћи у сусрет другом човеку и Богу. А ако ја нешто у себи не видим, онда то не могу ни да принесем Богу. И тада се све то блокира, никуда се не уклања. И важно је схватити да сва потиснута осећања – увреде, агресије – одлазе у несвесно или у тело, она тамо живе неким својим животом и напомињу нам о себи, између осталог и кроз психосоматска обољења. То је посебна тема, но просто, за сада је важно појаснити да „потиснуто“ не значи „очишћено“, не значи да је оно некуд ишчезло, не значи да је некуд отишло. Просто, оно негде успавано пребива и напомоиње нам о себи. То је добар пут у неурозу.

Од чега зависи, хоће ли човек моћи да именује своја осећања или не? Је ли то недостагак васпитања, културе?

То је веома важно питање, посебно за родитеље: Шта радити са децом како код њих не би било таквих проблема? То се може назвати васпитањем културе, но у каквом контексту? Важно је то да дете слуша те речу у свакодневном говору. Да ли се у породици уопште чују те речи? Или родитељи говоре „пријатно“ и „непријатно“, „није важно шта ти осећаш, иди ради домаћи“.

У многим породицама људи уопште не разговарају о осећањима. Код мене је веома мали опит рада с паровима, ја ипак нисам породични психолог, но на скромном опиту рада с паровима видим – скоро код савког пара – да они не говоре једно другом ништа о својим преживљавањима и осећањима. Они разматрају бизнис-пројект: „Тако, јеси ли дете нахранила?“, „да ли си одвео дете на поликлинику?“, „јеси ли преузео анализе?», „када ћемо се спремати за школу?“, „да ли си проверио домаћи?“. Све се око тога врти. Они су партнери по бизнис пројекту који се зове „породица“, и они решавају текуће проблеме. А ко тамо шта осећа, између осталих и то јадно дете – ником није важно. Потом почиње туга, чамотиња, нема блискости, нема топлине. А како да је буде ако код вас просто у свести нема тога, да упитате човека: шта он осећа, шта преживљава, шта је за њега сада важно, шта га брине, узнемирава? Може бити да вам то није актуелно, но ја то често видим у породицама.

Значи, ако се у породици у принципу не чују те речи, онда где ће их дете научити? То је посебно важна тема: знати како је битно да се те речи чују. То је заиста култура, томе је заиста могуће научити се, између осталог и помоћу психотерапије или такође самостално. Ми понекад предлажемо студентима да праве такве речнике и да у њих записују речи које означавају ова или она осећања. Просто да напишу списак, само да то не буде списак од четири речи него мало више. Имати такав списак је већ здраво[2]. Затим можемо да читамо уметничку литературу, записујемо такве речи и да их постепено уводимо у свој лексикон, у активну употребу. То је нешто као учење језика, подсећа на то.

Ја сам такође имала веома скроман речник за именовање осећања. И у једном моменту, када сам преживљавала заиста тежак период, жена која је била поред мене је рекла: „Јој, слушај, ти си данас тако растројена“. Јa сам, могуће је, први пут у животу пре седам година чула реч „растројена“. И схватила сам: постоји реч која описује таква моја преживљавања. Уврстила сам је у свој говор, и сада знам да поред свега осталог постоји и стање када си растројен. Код мене се попунио речник. То је важно и корисно радити, тако се оздрављује – то је једна општа препорука свима.

_______________________________________

[1] Нешто као наш радио Светигора

[2] Пример таквог списка на руском језику http://zebra-center.ru/semya-i-blizkie/37-slovarchuvstv.html

Predanie.ru, Познај себе, фото
Advertisements