„Све радим исправно, а радости нема, чак ни за Васкрс“, „мене је срамота ићи ка Богу – таквима као ја се не прашта“, „одслужили смо 40 молебана, а он је свеједно умро“, „сва правила испуњавам, а користи никакве – мене Бог вероватно не слуша, не воли, Њему није до мене“.

Marina FАутор: Филоник Марина Сергеjевна

Gaudi Čовек прилази Цркви и почиње с благочестивим животом: држи постове, иде на службу, прима Свете Тајне. Но бива да се иза свега тога он не сусретне са живим Богом. Када прође прво одушевљење постаје очигледно да постови и молитве сами по себи не доносе радост. Он је често љут и унилан, а блискима је с њим још теже него пре његовог уласка у Цркву.

О психолошким механизмима који сметају сусрету са Христом и о неким застрањењима религиозног опита рећи ће нам Марина Филоник – психолог, психотерапеут, научни сарадник Федералног института за развој образовања.

Текст је запис аудио и видео лекције која је преведена захваљујући порталу Предание.ру.

Chapter divider 5Зовем се Марина Филоник, ја сам практикујући психолог, психотерапеут и професор психотерапије. Формално, моје звање гласи „Научни сарадник Федералног института за развој образовања“, но моја главна практична делатност јесте рад с клијентима као психотерапеут. Радим индивидуално и водим психотерапеутску групу, а такође држим лекције из психотерапије за психологе у оквирима повишења квалификације.

Посебно је здраво и дирљиво говорити о радости, о сусрету с Богом у Пасхалне дане, док још траје Светла седмица. Колеге су ме од најпре молиле да то буде лекција о радости. Ја сам одговорила да пошто сам ја, уопште, депрасиван човек, то мало шта разумем о радости, и биће ми тешко да одржим лекцију о радости. Но зато могу да одржим лекцију о варкама и разним противречностима у религиозном животу – то ће ми ићи далеко боље. Но када сам припремала план, тема радости се такође појавила и ушла у наслов предавања, зато што, ма са које стране да гледамо, када говоримо о хришћанском животу, о сусрету са Христом, о односима с Богом, не можемо да заобиђемо тему радости. Тим више сада када се сећамо, проживљавамо то време када је Христос васкрснувши још неколико недеља ходао по земљи, и до сада се службе служе с отвореним Царским Дверима. Наравно, радост – то је нешто веома важно, нешто што нам често, могуће је, и недостаје.

Као што је и било најављено, говорићемо о неким феноменима психолошких варки, о неким застрањењима религиозног опита, који се неретко сусреће у пракси црквеног живота. Та застрањења су по својој природи психолошка, но у овој или оној мери могу сметати и нашем духовном животу.

Овде би одмах да разграничим сфере компетенције. Када говоримо о односима с Богом, хришћанством, духовним животом, о сусрету са Христом, можемо да приметимо неколико нивоа. Главни од њих јесте, наравно, духовни, и ако почнемо да расуђујемо о томе које су то препреке, које нам сметају да се приближимо Богу, први одговор који обично примећујемо тиче се наших несавршенстава, страсти, грехова. О томе данас нећемо да говоримо.

Постоји још један аспект. Ако разматрамо проблем сусрета и односа с Богом, то у било којим односима постоје два субјекта, два учесника: Ту сам ја, као један учесник, и Бог, као други учесник. Наравно, ми нећемо да разматрамо Божији део. Он ради то што треба, а шта ми можемо да урадимо? Какве се код нас појављују тешкоће, сметње, проблеми, који нам сметају да уђемо у пуноћу радосног општења [с Њим]?

Напомињем да ће у фокусу наше пажње бити психолошко поље. И када говоримо о психолошким тешкоћама и проблемима, који нам могу сметати, између осталог и у религиозном животу, осећам потребу да то одмах појасним, да се те особености, тешкоће, поблеми или неурозе, у суштини нимало не разликују, независно од тога, да ли је човек верујући или не, припада ли једној конфесији или другој, или је уопште атеист – психолошки проблеми су отприлике једни те исти.

Феномен заблуде

Постоји таква особеност или на свој начин проблемни тезис од којег ћу да кренем, који је делимично легао у основу свих даљних размишљања. Тезис звучи овако: религиозна убеђења „цементирају“ неурозу. О чему је реч? Говоримо о ситуацији када човек, није важно верујући он или не, долази у овај или онај систем, у којем постоје јасно одређене норме и правила, јасне представе о том шта је добро а шта лоше. Тај систем не мора обавезно да буде религиозни, то није обавезно Црква – може да буде и други систем погледа на свет, социјални институт. Када код човека који у њега долази постоје неке неурозе (да разјасним: под речју «неуроза» овде подразумевамо ова или она психолошка застрањења, не бојте се, то није никаква психијатрија, није болест, – просто то што у народу зову «бубице», у свакога своје), који при уласку човека у такав систем могу, како ми кажемо, да се «цементирају». Мисли се на то да ове или оне замене теза, искривљена убеђења, психолошке деформације могу само да се учврсте, ојачају, особито ако човек почне да наводи цитате из светих отаца, из Јеванђеља, који, како се њему чини, потврђују правилност његових погрешних тумачења; навешћу примере таквих феномена.

https://i2.wp.com/darkhaunt.wormholes.info/wp-content/uploads/2013/09/292169_423783374332559_129288713_n.jpgОсновни фокус или предмет наших расуђивања ће се тицати такозваног феномена подвала. Под подвалама (ово није строго научно опредељење, пре је то радни термин), имамо у виду то да код човека постоји уверење у истинитост неких његових представа, иза којих уопште не стоји то што он мисли. Најпростији разумљив пример јесте – такво благочество понашање с мржњом према свима који нису као он. „Ево ја све испуњавам, ја сам балгочестив хришћанин, а сви около су непријатељи, сви који нису парохјани мога храма – сви су јеретици“ – могуће је да ће неко препознати такав портрет.

Ето, у чему се овде састоји подвала и опасност? Код човека постоји уверење у истинитост и исправност његовог става; он зна да он чини све исправно, а други око њега не раде исправно. И то нас увлачи у осуђивање, неприхватање, а тешко се може рећи да је то нека здрава пројава религиозности. Наравно, ко од нас не осуђује, кога од нас не раздражују ови или они људи, који нису слични нама? Но ми схватамо да то није норма. Може бити да се за то кајемо или идемо на психотерапију, ми признајемо: ја имам проблем, да ја мрзим браћу – протестанте или суседе, који се у другом храму понашају како не треба. Но то је мој проблем, кајем се, хоћу да се исправим. То је друга ситуација и ми ту не говоримо ни о каквој заблуди.

О заблуди говоримо тада, када је човек уверен у истинитост исправности своје позиције. Делимично то личи на фарисејство. Фарисеј је убеђен да он све ради исправно. Он је добар, други су лоши – ето та убеђеност, неспособност критичког односа према себи, немогућност да се критички погледа на то да нешто са тобом није како треба. О таквом феномену заблуде ће даље бити речи и управо у том контексту, како ове или оне заблуде психолошке природе, које улазе у религиозни живот, постају препреке на нашем путу ка Богу. Ето, у том је сав фокус нашег разговора.

Типична застрањења религиозног опита

Даље можемо да размотримо неколико таквих типичних застрањења религиозног опита. Она су се код мене јављала у току многих година психотерапеутске праксе – често се дешава да радим са верујућим клијентима, – наравно и из мог сопственог опита. Посматрање клијената, себе, својих другова, ме је привело ка спознаји тих феномена о којима ћу сада да говорим. Постоје четири основне тачке којима ће бити посвећена наша данашња беседа, четири основна примера типичних феномена настраности религиозног опита.

Хоћу да разјасним још нешто, када ми говоримо о настраности религиозног опита, може се поставити питање:  „А што, ви знате шта је то норма?“ Да, ја не могу дати одговор на питање шта је то норма; то свакако није медицина где ми можемо тачно одредити границу норме. Али ма како чудно било, мада је норму довољно тешко одредити, јавна застрањења су веома видна, и одредити их није тако тешко. Навешћу пример неких гунђавих бака у храму, које можда нису толико актуелне у Москви последњих година (90-их је то било много актуелније): улазиш у храм к Богу, а први ко те сусреће – јесте бака, која те већ мрзи, и добијаш гомилу поприлично жестоких инструкција после чега се жеља за одласком у храм гаси на дуго време. Такав пример можемо назвати очигледним застрањењем, то не личи на хришћанство, то је нека карикатура хришћанства. Ето о томе ће бити речи.

И тако, постоје четири основна примера, или феномена таквих настраности. Први од њих се тиче тешкоће при спознаји својих осећања. То је углавном психолошки феномен, но видећемо како се он одражава, између осталог, и на наш духовни живот. Други момент ће се тицати конфликта личног опита и убеђења, конфликт своје позиције и ауторитета. То је довољно оштра тема, о њој није једноставно говорити зато што ћемо се овде коснути проблема послушања ауторитету: ја осећам једно, ауторитет ми говори друго, и креће сва та драма. И још две, могуће је и најважније тачке – тичу се личности Бога и самога себе (човека). Размотрићемо проблем погрешног односа према Богу (и веома честа горућа тема: Бог ме не воли, Он мене не слуша, Он мене мрзи и остало), при чему је немогуће заобићи себе, зато што у односима свагда учествују двоје, и веома је важно ко сам ја у целој тој причи. Зато се и надам да ће нам остати довољно времена да размотирмо и неразумевање себе, проблем идентитета: ко сам ја? То ће бити четврта тачка.

Питање из сале: Мој садашњи проблем је у овоме: ми декларишемо да је живот хришћанина – стремљење ка Апсолуту, да смо сви дужни бити као Бог: дужни смо да се жртвујемо као Бог, дужни смо да све волимо, дужни смо да будемо смирени, – но ми смо свесни да је то недостижан идеал. И севједно нам то непрестано говоре са амвона, ми то сами прекрасно схватамо, и по мом мишљењу, овде постоји неки веома велики проблем. Када човек стреми ка апсолутно недостижном идеалу, то не може да не мења његову личност, при чему се у многим случајевима то пројављује веома бурно и снажно. Као једна од последица тога, човек гради неки образ идеалног себе, пројекцију идеалног хришћанина на себе и почиње да говори већ не од себе, него од лица тог човека, и испада да ти не разговараш са њим.

Хвала. Мени се чини да то није питање, него неки наш бол. Мислим да је то важно и о томе ћемо говорити у четвртом делу и делимично у трећем. Живео нормалан човек, пришао је Цркви, и онда је кренуло: сазнао је какав је дужан да буде, и јавио се код њега прекрасан лик (сада мало карикирам јер ћу приказати тај лик с ореолом и крилима, да би све изгледало крајње позитивно). И шта се дешава? С једне стране важно је стремит идеалу, и лоше је то што човек не вреднује рад на себи, не цени вредност промена код себе; то је лоше и за психотерапеута (нема горег клијента него оног код којег нема никакве идеје саморазвитка), и за сопствени духовни живот. Идеја динамике промена код себе је веома важна: ја јој тежим, хоћу такав да будем. Но овде често происходи опасна замка: ако је тај мој идеални образ превише узвишен, ако је он и сувише недостижан, а ја к њему тежим, иступам из себе, појављује се опасност фарисејства, лицемерја.

…Представивши себи тај образ дужан сам да признам да ја њему уопште не одговарам; и тада, ако у мени нема довољно смирења, ја ћу почети да силазим с ума зато што такве као ја земља не може да држи. Каква је шанса да преживим? Достићи до идеала је немогуће, но могуће је њега на себе „навући“, саздати за себе такав образ, маску, – а маску, како ви већ знате, могуће је тако вешто навући да је не разликујеш од коже, и не одлепиш, и чак сам поверујеш у то, кажеш „нисам као други људи“, – тада је некако и могуће издржати, зато што је тај конфликт веома тежак за ношење. Но тада почиње поменута прича о заблуди. Код нас се образовао такав субјект „два у једном“: он је узео тај образ на себе, „навукао“ га, он то већ и не види, он је већ у ореолу светости. С таквим људима је страшно тешко комуницирати, код њих је све благочестиво да ти се смучи, немогуће, све стерилно, тамо нема никаквог живота, зато је код њих све веома, веома правилно, то је чак и споља видно. А шта је ту још важно: добро, човек се мучи, то што и другима са њим није лако – ни то није тако страшно; но постоји озбиљан духовни проблем: ако је човек на себе „навукао“ други лик, ко ће се сусрести с Богом?

Из сале се чује. Извините постоји и овакав проблем: тај човек васпитава своју децу.

Ако код вас постоји неки лични бол, можемо да то размотримо ван оквира лекције. Но добро је што ви о томе говорите. А шта ако је тај човек још и педагог, или лектор, или има још виши положај?

Но вратимо се теми. Колико су овде могући озбиљни, блиски, интимни односи, односи љубави: с дететом, са одраслим човеком, с Богом? Ко ће се срести с другом личношћу? Ако је та маска ушла у моју кожу, и ја више не знам ко сам, нисам свестан својих осећања, искрено верујем да се ја нпр. никада не раздражујем, не гневим? Једна моја познаница ми прича: „Једном су ми рекли да је гневити се грех, – и од тада ја се никада не гневим“. И то говори човек из којег исијава гнев, поред ње је просто тешко налазити се.

Још једном понављам: у чему је озбиљна опасност? Нарушена је могућност сусрета са самим собом, истинским, самим тим, нарушава се могућност сусрета са другим субјектом, да ли то био човек, или Бог, или сам ја..

У чему је битна разлика заблуде од здраве неурозе? Нпр. ја разумем, да ја сада пред вама хоћу да лепо изгледам. Била сам узмнемирена препочетка предавања, не знајући како ће све да буде. Ма шта да сам покушавала да урадим са собом да бих се опустила све је слабо помагало. Но ја разумем да је то моја слабост, повод за рад на себи итд.

А када почињу заблуде? Када сам тврдо убеђен да сам у праву, да знам истину и да све радим исправно – почиње да се пројављује прелест. Но најстрашније је када се све то поткрепљује ауторитетом Цркве: „Духовник је рекао – и ја тако радим“, „У Јеванђељу је написано…“ (Јеванђеље се тумачи веома самовољно: фраза се извлачи из контекста и лепи на било које друго место). Из светих отаца је веома лако извлачити фразе које ће потврђивати мој став.

Наставак следи…

Predanie.ru, Познај себе, фото1, фото2
Advertisements