„Кад би се, међутим, та особина овакве једне природе још у детињству уништила и кад би се ова ослободила нагона који је као оловна ђулад вуку надоле, срасли са њом од рођења, и који је везују за гозбе и сличне насладе и уживања, па кад би се, ослобођена тога, покренула истини, онда би исти тај људски орган оштро уочавао истину, као што уочава и оно чему је сада окренут…“

Gaudi A сада — рекох — упореди нашу природу са овим стањем да бисмо видели да ли смо заиста образовани или нисмо. Замисли да људи живе у некој подземној пећини, и да се дуж целе пећине провлачи један широк отвор који води горе, према светлости. У тој пећини живе они од детињства и имају окове око бедара и вратова тако да се не могу маћи с места, а гледају само напред, јер због окова не могу окретати главе. Светлост им, међутим, долази од ватре која гори изнад њих и далеко иза њихових леђа. Између ватре и окованих води горе пут, а поред њега замисли да је подигнут зид као ограда какву подижу мађионичари да изнад ње показују своју вештину.

— Замишљам — рече он.

— Замисли уз то још да поред тог зида људи проносе разне справе, и то кипове људи и других животиња од камена и дрвета, као и све могуће творевине људске уметности, али тако да оне изнад зида штрче, и да при торн, као сто то обицно бива, поједини од њих у пролазу разговарају а други ни речи не говоре.

— Твоје је поређење необично — рече он — а необични су и твоји затвореници.

— Слични су нама — рекох. — Зар мислиш да они виде нешто друго осим својих сенки и сенки других људи, које светлост ватре баца на супротан зид пећине?

— Како би могли да виде кад су принуђени да целог века држе главе непокретно?

— А кад су у питању предмети које поред њих проносе? Зар неће и са њима бити то исто?

— Разуме се.

— А кад би могли међусобно да говоре, зар не би оно што виде морали сматрати за реалне ствари?

— Безусловно.

— А кад би одјек долазио са супротне стране за¬твора? Зар не мислиш да ће они чим неко од пролазника проговори веровати да то не говори нико други, него сенка која пролази?

— Зевса ми, тако је.

— Они уопште ниједну ствар неће сматрати реалном, осим ове сенке предмета које су направили људи.

— Тако је — реце Глаукон.

— А сада замисли — наставих ја — како би они поступили кад би им стварно успело да се ослободе окова и излече од незнања. Могло би бити само ово: кад би неко од њих био ослобођен окова и био принуђен да одједном устане, да окрене врат и да пође и погледа према светлости, док при свему томе осећа болове, а од светлости не може да види оне ствари чије је сенке некад гледао, шта мислиш шта би одговорио кад би му неко рекао да је све дотле гледао само којештарије, да је сада много ближе реалности и да види правилније, пошто је окренут већој истини? А кад би му тада неко показао поједине предмете који пролазе и питањем га приморао да одговори шта они значе, зар ти се не чини да ће он бити у неприлици и да ће мислити како је оно, што је раније гледао, стварније од онога што му се сад показује?

— Тако је, наравно.

— А кад бисмо га сад приморали да гледа у саму светлост, онда би га заболеле очи, и он би побегао и окренуо се према ономе што може гледати и веровао да је то заиста јасније од онога што му се сада показује.

— Заиста би тако учинио — рече Глаукон.

— Кад би га сад оданде неко силом одвукао уз тежак и неприступачан излаз не пуштајући га док га не извуче на сунчеву светлост, зар не би он тада трпео муке и љутио се што га овај вуше, и зар му се, кад би затим дошао на светлост, очи не би засениле тако да не би могао видети ништа од онога што ми зовемо стварним?

— Или, бар, не би то могао одмах.

— Морао би да се навикне на светлост кад би хтео да види предмете горе. У почетку би најлакше распознавао сенке, онда слике људи и осталих предмета у води, а саме њих још доцније. Затим би, гледајући светлост звезда и месеца, лакше видео небеска тела и само небо ноћу, него сунце и његову светлост дању?

— Свакако.

— Најзад ће моћи, мислим, да види и посматра само сунце онакво какво је оно по себи и на своме месту, а не његове слике у води или на неком другом месту.

— Зацело.

— И после тога ће већ моћи да дође до закључка како је сунце оно које одређује време и године, које влада целим видљивим светом и од кога на неки начин произлази све што се може видети.

— Јасно је да ће напослетку доћи до тога.

— Даље. Кад се буде сетио свог првог стана, ондашње мудрости и својих другова са којима је заједно био окован, зар не мислиш да ће се тада радовати овој промени, и да ће жалити оне који су још тамо?

— Свакако.

— А ако тамо доле буду одредили почаст, похвалу и награду за онога ко је најбоље видео предмете који су пролазили, најбоље запамтио који су од њих обично пролазили први, који последњи, а који истовремено, тако да би најбоље могао унапред рећи који ће од њих сад наићи, мислиш ли да ће он после овога још жудети и завидети онима који тамо код њих уживају моћ и углед? Или ће са њим бити као са оним Хомеровим јунаком, па ће жарко желети „да пре буде код сиромашног човека слуга“ и да трпи све друго пре, него да верује у те представе и да живи на онај начин?

— Ја мислим да ће више волети да све то трпи, него да живи онаквим животом.

— Промисли још и о овом — рекох. — Кад би такав човек поново сишао и сео на исто оно место, зар му се, кад би одједном дошао са сунца, очи не би испуниле мраком?

— Дабоме да би.

— Па кад би, док су му очи још заслепљене и док још лутају овамо – онамо — а поново привикавање не би било кратко — опет пожелео да се са оним затвореницима такмичи у процени оних сенки, зар не би изазвао смех и зар му не би казали да је одласком горе покварио очи и да не вреди ни покусавати да се горе доспе? А кад би неко покушао да их ослободи и поведе горе, онда би га и убили, кад би могли да га ухвате и да то учине.

— Разуме се.

— Ову слику, драги Глауконе, у целини морамо применити на оно што смо раније говорили, те упоредити свет који се показује нашем виђењу са боравком у тамници, а светло огња у овој са снагом сунца. Ако, надаље, оно успињање и посматрање онога сто је горе схватиш као путовање душе у сферу умног (νοητὸν τόπον), онда си на трагу онога што ја слутим и што си од мене желео да чујеш. Али, Бог зна да ли је то што ја нагађам истинито. У сваком случају, према ономе како се те ствари појављују, мени изгледа јасно да у подручју сазнатљивог идеја добра је оно последње и да је тек с муком можемо сагледати. Али кад се она једном увиди, тада из самог расуђивања нужно следи да је она узрок свему што је исправно и лепо, да је у подручју видљивог родила светлост и господара светлости, а да је у подручју умног она сама господарица која даје истину и ум. Овоме бих још додао да онај ко жели да у своме личном и јавном животу дела разумно, треба свој поглед на њу да управља.

— И ја — рече он — тако мислим — наравно, на начин који одговара мојој способности.

— Хајде, сложи се са мном још и у овоме и не чуди се што они који су дотле дошли не желе да се баве људским пословима и што њихове душе непрестано теже да буду тамо горе. Ако то треба да одговара нашем ранијем поређењу, онда је тако и правилно.

— Јесте.

— А онда? — запитах. — Да ли ће те чудити ако неко сврати поглед са ових божанских ствари и, запавши у људску беду, не буде у стању да се снађе, него постане смешан? Још засењених очију и ненавикнут на таму и мрак мора се овде борити пред судом или где било око сенки или око кипова од којих сенке долазе, и мора се препирати око тога на који начин схватају то људи који никада нису видели саму правичност.

— То није нимало чудновато.

— Уман човек ће се, међутим — наставих ја — сетити да очи двапут отказују послушност и да то чине из два разлога: једном, кад из светлости улазимо у мрак, а други пут, кад из мрака излазимо на светлост. И верујући да то исто бива и са душом, неће се неразумно смејати кад је буде видео у забуни и како није у стању да нешто сазна, него ће помислити да она можда долази из неког светлијег живота и да још није навикла на таму, или да је из већег незнања дошла на светлост, те да је заслепљена већим блеском. Ону прву ће, зато што је у таквом стању и из таквог живота, хвалити, а ову другу ће сажаљевати. А кад би хтео да јој се подсмева, био би његов смех мање смешан него кад би исмевао ону која долази из светлости…

„Држава“ (Књига седма), одломак

 

Платон - Држава (pdf), фото1, фото3
Advertisements