„Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом…“ (Мк.12,30)

 

Gaudi Pрема словима Светог Писма, човек је створен „према образу Божијем“ (Кол.3,10). Бог јесте Тројица, то ће рећи, једна суштина у три Ипостаси (Отац, Син и Свети Дух). Стога је и душа, будући саздана према образу Божијем, уједно једнострука и вишеструка. Она поседује три моћи: словесну (умну) моћ, раздражљиву (вољну) моћ и желатељну моћ. Према светом Максиму Исповеднику, њихов развој сагласно природи подразумева да словесна моћ задобија спознање Бога, да желатељна моћ жели и љуби само Бога, и да раздражљива моћ остварује само вољу Божију. Тим путем долази до испуњења заповести: И љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом (Мк.12,30). Пребивајући у Богу, ум моћ жудње уздиже у љубав према Њему, док моћ хтења усмерава на борбу против злог духа и на делатност прочишћења. Дакле, сједињење постоји зато што постоји покрет ка Богу. Ето, грех ремети јединство трију моћи душе. Ум тоне у бесловесно непознавање Бога, моћ жудње љуби мноштво створених ствари а не Створитеља, док се моћ хтења подвргава раздражујућој тиранији страсти. Тако падамо у потпуно поробљење душе.

Богонадахнути свети Григорије Палама описује то стање:

Прво: ум се удаљује од Бога и окреће другим стварима: „Када год отшкринемо врата страстима, ум се одмах расејава и непрестано лута и блуди над телесним и световним стварима, над многоструким задовољствима и над острашћеним помислима које их прате“.

Друго: богоотпали ум заводи жудњу на удаљење од Бога и Његових заповести: „Када се побуни ум, уједно се и жудња расејава у блудничење и глупост“.

Треће: моћ хтења бива потчињена страстима и страда – јер, човек је тада озверен: „Човек, који је предназначен да буде чедо Божије, авај, постаје убица, упоредив не само са дивљим зверима, већ и са гмизавцима и отровним животињама. Он постаје налик на шкорпију, змију – гнездо отровница“.

Према томе, када се три моћи душе удаље од јединства у и са Богом, оне истовремено губе и међусобно јединство. У таквим случајевима готово редовно можемо да приметимо како моћ жудње (жеља – желатељна моћ) тежи да се врати Богу, док је у томе спречава моћ хтења (воља – раздражљива моћ), или, пак, да жеља чезне за повратком, али да ум (словесна моћ), у неверју и неповерењу, одбија да љуби Бога. Супротно томе, ми тежимо овом једиству и најзад га задобијамо кроз Исусову молитву. Повратак Богу отпочиње усредсређивањем ума. Наша намера је да ум ослободимо од привржености околним предметима који га привлаче, те да га вратимо самом себи и, надаље, да омогућимо повратак богустремећој жељи.

Митрополит Јеротеј Влахос

Divider Transparent bkgrnd 2

Gaudi Rазједињоност жеље, воље и разума последица је пале човекове природе и главни проблем зашто често чинимо оно што не желимо. И сам апостол Павле каже у Рим 7.15-17 „Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним. Ако ли чиним оно што нећу, признајем да је закон добар.Тада то не чиним више ја, него гријех који живи у мени.“ Управо та дезинтеграција наших природних енергија, односно њихово неприродно функционисање показатељ је силе греха која живи у нама тј. наше одвојености од Бога.
Једини начин да се исцелимо јесте да евхаристијским начином живота, кроз светотајински живот и подвиг радимо на свом оцелотворењу и охристовљењу. У том настојању борба са помислима је кључна јер грех већином делује преко посмисли. Свако саглашавање са помислима може да доведе до погоршања нашег духовног стања. Отуда је молитва, којом ментални процес у нашем уму стављамо под контролу Христовог имена понајбољи метод да вратимо ум у срце чиме ће наше душевне енергије полако да се враћају у природно стање. Помисао која је хронична и дуже времена нас мучи обавезно треба исповедити и исповедање помисли једно је од главних аскетских средстава у монашком животу. Уколико то не учинимо, помисао која долазио од пале природе или од демона можемо да прихватимо као своју и да свој вољни и желатељни део душе потчинимо овој помисли.
Исусова молитва управо има за циљ да регулише ток нашег менталног процеса који стално ври у разним помислима, маштањима и сањаријама, а то је домен палих духова који врло лако неискусну душу наводе на грех и страсти и утичу на њу да своје пало стање прихвате као природно и томе саобразе свој живот или уопште не размишљају о духовном животу. Исусовом молитвом „распињемо ум“ по речима Св. Исака Сирина и везујући ум за речи молитве, у почетку за сам звук речи молитве (закључавајући ум у речи) учимо се да препознајемо налете помисли и да их одбијамо. Духовно неискусни уопште не обраћају пажњу на то и процес примања помисли преко разоговора и саглашавања до самог грешног дела готово иде аутоматски и без свести о функцинисању човековог ума. Духовно искуснији развијају способност да прате своје мисли и контролишу уз Божију помоћ шта улази у њихов ум и срце и Исусовим именом разбијају прилоге демонске. Ту је потребно много труда и вежбе и, наравно, све то нема смисла уколико не живимо евхаристијским животом и уколико су аскетски живот и молитва сврха самим себи.
Ревновање у стражењу над својим мислима не сме да буде приметно за људе око нас. То је унутрашња дискциплина која помаже да ум функционише природно и да се врати у срце, што се назива умно-срдачном молитвом о чему су велики делатници Исусове молитве много писали. Пост и подвиг по расуђивању су такође веома важни посебно код оних који имају здраво и јако тело и који су више подложни деловању страсти. Изнад свега духовно саветовање је неопходно јер човек је склон самомњењу тј. заблудама које могу да лако доведу до стања прелести. О прелести је јако добро писао Св. Игнатије Брјанчанинов. Нажалост, данас се о овоме много не учи на богословским школама већ се богословље већином проучава као интелектуална дисциплина. Теорија без праксе је врло опасна и може да доведе до стања опасне гордости и оболелости ума који је у стању да цитира свете оце, а с друге стране да живи у страстима и греху без икаквих проблема и чак без свести да то стање није нормално и здраво.
Архимандрит Сава Јањић
"Вече у пустињи Свете Горе", Живе речи утехе, фото
Advertisements