„Ниједан ко је метнуо руку своју на плуг
па се обазире назад није приправан за Царство Божије.“
(Лк. 9, 62)
„Јер ко од вас, кад хоће да зида кулу,
не сједне најприје да прорачуна издатке, да ли може довршити?“
(Лк. 14, 28)

Gaudi Zа последњих неколико година много тога се изменило у нашем религиозном животу: почело је бурно оживљавање хришћанства, отварају се и украшавају стари храмови који су до сада били празни, граде се нови, реновирају се манастири и поново у њима почиње да се живи, многи, нарочито млади људи, почињу да иду у Цркву, примају Свето Крштење, моле се, исповедају се, причешћују се, са страхопоштовањем целивају хришћанске светиње. Епископи, свештеници и монаси су поново постали поштовани у народу, људи их уважавају, спремни су да им помажу да се подигне оно што је разрушено неверјем. Какви су извори овог покрета, да ли су дубоки, хоће ли дуго потрајати ово оживело интересовање за хришћанство – то засад не знамо. Непознати су путеви Господњи! На много од онога што се дешава у животу наше Цркве може се, изгледа, гледати с надом. Много треба да се радујемо за сваког човека који се од греховног живота окренуо хришћанству, који је дошао у Цркву. Јер човек почиње да живи, његов живот почиње да поприма смисао, тек онда када он ступи у Христову Цркву. Радује оживљавање манастирског живота, жеља многих младих људи да живе у манастирима, да дубље и озбиљније проничу у нијансе духовног живота. Реч “манастир” је постала врло популарна међу омладином, појављује се много људи који желе да се замонаше. Међутим, овде је, ма како похвална била таква њихова ревност и такво одушевљење, потребан велики опрез! За оне који сада живе у манастирима или тек размишљају да се тамо упуте, и код којих се тек родила или се ствара намера да крену монашким путем, биће корисна следећа упозорења и размишљања.

Свака душа, кад почне да верује у Бога и окуси сласт хришћанског живота, одмах у њему препознаје нешто блиско и рођено, јер је свака душа по својој природи хришћанка. Због тога сваки човек, чак и најгрешнији и најсуровији, може кроз покајање да се обрати и да у Цркви Христовој пронађе свој родни дом. Међутим, у монаштву није тако: манастир није свима родни дом, и нису сви пожељни за манастир.


Чак ни сваки монах није у стању, чак и ако се веома стара да тачно проникне у ове нијансе свог подвига, на који га обавезују његови монашки завети. Кад су монаси били у непрекидној вези са претходницима све ове тајанствене нијансе искушеничког живота, које разум једва да може да појми, су се преносиле самим делом, без много речи, без сувишне разумске анализе, на нивоу духовног општења није било тако компликовано добити правилно монашко усмерење као сада.

Али кад се ова жива веза прекинула, кад су нам преостали стари, пусти храмови, које су безбожници оскрнавили, без икона, без иконостаса, без престола; голи зидови манастира, изгребани именима хиљада туриста, запуштени манастири без иједног монаха су само сенке далеког тајанственог света; када су нам преостале само старе књиге, тако мало разумљиве и тешко применљиве на наш толико болестан и тако наказан живот, који нимало не личи на онај живот којим су живели верници у она времена када су ове књиге писане; када ми сами долазимо у манастир из света, који је до јуче гледао на монаштво као на музејски антикваријат, као на смешну и ружну заблуду дедова и прадедова – како нам непознато и страшно мора бити монаштво! Колико је тада потребно опрезности, трепета, страхопоштовања, напрегнуте пажње, будности, ревности, марљивог труда и самоодрицања човека који се осмели да данас ступи у ову свету тајну и придружи се истинском духу монаштва. Али чак и уз сав наш труд да се препороди манастирски живот, ако се то заиста деси, макар и делимично – то може бити само по нарочитом дејству благодати Божије. Међутим, за сада се монашки живот није стварно поново успоставио. Поправљају се манастирски зидови, украшавају се храмови, живопишу се иконе, уређују се просторије за монахе, шију се одежде, ризе, мантије, камилавке, обављају се постризи, одређују се старешине, скупљају се око њих искушеници… Али истински монашки живот још није почео: оно унутрашње монашко делање, она жестока борба са кнезом овога света, оно свакодневно и стално умирање, што монаштво и јесте, још се није обновило у озбиљној мери међу овим древним зидовима, под овом црном одеждом…

 

Преузми књигу (линк1)>>>

Преузми књигу (линк2)>>>

 

фото
Advertisements