„Онај који говори да је у свјетлости, а мрзи брата својега, у тами је све до сада.

Онај који љуби брата својега, у свјетлости пребива, и саблазни у њему нема;

А који мрзи брата својега, у тами је, и у тами ходи, и не зна куда иде,

јер му тама заслијепи очи.“ (1.Јн. 2, 9-11)

Gaudi Tребало би да браћа међусобно живе у великој љубави. Било да се моле, да читају Писмо или да се баве неким послом – нека у темеље положе љубав једнога према другом; у том случају, њихова намера може се удостојити Божијег благовољења. И онај што се моли, и онај што чита, и онај који ради, могу то да чине са коришћу, уколико међусобно живе у чистоти и простодушности. Шта је, дакле, написано? Да буде воља Твоја и на земљи, као и на небу“ (Мт. 6; 10), да би и браћа међусобно живела као што анђели на небесима обитавају у великом јединомислију, живећи у миру и љубави, тако да међу њима нема никаквог преузношења и зависти, него само узајамна љубав и чистота. Уколико се некој тридесеторици људи догоди да се баве једним делом, они га не могу радити читавог дана и ноћи; напротив, неки од њих провешће шест часова у молитви и желеће да читају, неки ће их послуживати, а други ће се, пак, бавити неким послом.

Услед тога, ако браћа нешто раде, морају бити у узајамној љубави и радости. Нека онај који ради о ономе што се моли каже следеће: „Благо које мој брат поседује јесте заједничко и, према томе, и ја га поседујем“. Онај, пак, који се моли, нека о ономе што чита каже овако: „Оно чиме се он користи док чита, и мени ће бити на корист“. Онај који ради, нека каже следеће: „Ова услуга, коју ја указујем, значи заједничку корист“. Тело има много делова, а сви они чине једно тело и узајамно помажу једни другима, тако да сваки део врши своју посебну радњу; осим тога, око гледа за цело тело, руке раде за све остале делове, ноге ходају и носе на себи све остале делове тела и сваки део састрадава са осталима. Нека, дакле, тако буде и међу браћом. Ко се моли, нека онога који ради не осуђује зато што се не моли. Онај, пак, који ради, нека не осуђује онога што се моли, говорећи: „Он наставља молитву а ја радим!“ Онај који послужује, нека не осуђује другога. Напротив, нека сваки, ма шта да ради – ради то у славу Божију. Нека онај што чита с љубављу и радошћу гледа на онога што се моли, и нека овако расуђује: „Он се и за мене моли!“ Онај што се моли, нека о ономе што ради расуђује на овај начин: „Оно што он ради, ради за заједничку корист!“

На тај начин ће велика једногласност, мир и једнодушност бити у стању да све међусобно одрже у савезу мира и моћи ће једни с другима да живе у чистоти и простодушности, привлачећи на себе Божије благовољење. Очигледно је, међутим, да је од свега најважније благовремено обитавање на молитви. Осим тога, нека предмет прозбе буде једно – да имамо у души добро и живот, односно, да имамо Господа у уму.

Било да неко ради, да се моли или да чита, нека поседује онај непролазни иметак, тј. Светога Духа. Неки кажу да Господ од људи захтева само видљиве плодове, а да оно тајно извршава Сам Бог. У стварности, међутим, није тако: напротив, уколико се неко ограђује према спољашњем човеку, утолико мора да се бори и да води битку са помислима, јер Господ од тебе захтева да будеш гневан на самога себе, да водиш битку са сопственим умом, да се не саглашаваш са рђавим помислима и да се не наслађујеш њима.

Искорењивање греха и зла које у нама живи може се, међутим, извршити једино Божијом силом, јер човеку није дато, и није му могуће, да грех искорени својом сопственом силом. У твојој је моћи да се бориш са њим, да му се противиш и да биваш њиме рањен, док је његово искорењивање – Божије дело. Када би ти сам био у стању да то учиниш, каква би онда била потреба за Господњим доласком? Као што је оку немогуће да види без светлости, као што је немогуће да говоримо без језика, да слушамо без ушију или да ходамо без ногу и радимо без руку, тако нам је без Исуса немогуће да се спасемо и да уђемо у Царство небеско. Ако ти кажеш: „Ја на видљив начин нисам ни блудник, ни прељубник, ни среброљубац, а то сигурно значи да сам праведник“, онда се тиме завараваш, мислећи да си већ све извршио. Грех, међутим, нема само три дела од којих човек мора да се огради, него их има на хиљаде. Одакле дрскост, бестрашје, разметљивост, неверје, мржња, завист, препреденост, лицемерје? Зар не би требало да са њима војујеш и да водиш битку у тајности и у помислима? Ако се у твом дому налази разбојник, ти се онда жалостиш због тога и то ти не допушта да будеш безбрижан, па чак и сам почињеш да га нападаш, да му задајеш ране и да их примаш од њега: тако би и душа требало да се противи, да се супротставља и да одбија.

Твоја воља, када се супротставља, обитавајући у труду и жалости, почиње, најзад, да задобија победу; она пада, али и устаје, грех је поново обара, и у десет и двадесет битака побеђује и обара душу; временом ће, међутим, и душа, у нечему почети да побеђује грех. И опет, ако душа стоји чврсто и ни у чему не слаби, она почиње да задобија предност, да одлучује битку и да задобија победу над грехом. Међутим, ако и при том пажљиво осмотриш, (видећеш да) грех и даље надвладава човека, све док он не достигне меру човека савршена (Еф. 4; 13) и док потпуно не победи смрт, јер је речено: Последњи непријатељ укинуће се – смрт“ (1. Кор. 15; 26). Управо тако људи надвладавају грех и постају победници над њим. Уколико, међутим, неко говори онако, као што смо већ рекли: „Ја нисам блудник, нисам прељубник, нисам среброљубив и мени је ово довољно“, онда се он бори са три дела, али не ратује са других двадесет, којима грех такође војује са душом; напротив, он бива побеђен од њих. Стога се у свему морамо борити и подвизавати, јер је ум, као што смо више пута рекли – борац и има подједнаку силу и за препирање са грехом, и за противљење помислима.

Ако кажеш да је противничка сила већа и да порок потпуно царује над човеком, онда за неправедност оптужујеш Бога, Који човечанство осуђује зато што је послушало сатану. Када је сатана моћан и када покорава неком принудном силом, онда је он, како ти сматраш, виши и силнији од душе, али немој се покоравати таквој помисли. Ако се младић бори са дечаком, и ако дечак буде побеђен, а онда и осуде дечака зато што је побеђен, онда је то велика неправда. Због тога тврдим да је ум борац, и то подједнако снажан борац. Душа која се бори и тражи помоћ и заштиту, добиће и једно и друго и удостојиће се избављења, јер су борба и подвиг могући уколико су снаге једнаке. Прослављајмо Оца и Сина и Светога Духа у векове. Амин.

Свети Макарије Велики – „Духовне беседе“

фото
Advertisements