Живот у Цркви није трка на кратке стазе, тако да ти јурнеш из места, истрошиш сву снагу и стигнеш до циља. То чак није ни трка на дуге стазе већ, ако говоримо у тим категоријама, то је крос по разноврсним теренима или чак усиљени марш. Ми се не крећемо равном стазом у круг. Ми се крећемо час горе, час доле, час трчимо, час ходамо, и то не празних руку него са теретом. Стога нама није потребно тренутно убрзање, већ стрпљење и животна издржљивост.

Gaudi U питању су хиљаде и хиљаде наше браће и сестара у Христу који су се на почетку свог црквеног пута „подвизавали“ улажући максималне напоре и тиме брзо протраћили све залихе снаге. Затим се људима који су будзашто потрошили своје снаге са кобном неумољивошћу прикрада униније, а ту је већ близу и стање које се назива криза вере. Такве ћете лако препознати по очима које су изгубиле сјај, по скептичном тону и по тужним причама о личним катастрофама које су сустигле ове или оне хришћане. И све се ово могло избећи или су се барем могли смањити губици да је постојало разумно духовно руковођење. Али пошто је свако од нас најчешће препуштен самоме себи, а они који имају духовника често у њима имају ригорозне људе и поборнике строгоће, самим тим је и резултат јасан. Свако од нас ко је нашао Цркву Христову и ко је превазишавши неминовне тешкоће и искушења успео да остане у Цркви, призван је на своје „мало учитељевање“. Ми можемо бити опрезни помагачи онима који у Цркви праве своје прве кораке. Ваљало би посебно нагласити реч „опрезни“. Јер ће неофит, уколико је он (она) студент, пожелети да побегне у манастир и да напусти школовање. Наш посао је да га смиримо и убедимо да заврши студије „по послушању“. Неофит ће са полица побацати једне књиге и заменити их другима. Он ће почети да пости по манастирском типику и ставиће око руке бројаницу. Такав ће урадити још много тога док на крају не донесе и исхитрену одлуку о давању завета безбрачности или о посвећивању ходочашћу. А наш посао, као старог пријатеља или брата у Христу, јесте да га заустављамо, смиравамо и помажемо му давањем смерница. Ми морамо да делујемо у духу речи изговорене од стране светих отаца: „ако видиш почетника који се пење ка небу, дохвати га за ногу и повуци на земљу“.

Принцип постепености захтева од човека стално учење које је сразмерно његовој снази. И ако је „поље – академија војника“, онда је наше учење – практична литургика. Прво треба сви да научимо литургијске богослужбене молитве и да редовно долазимо на недељне службе. Од тога, тј. од посећивања храма – почеће слушање речи Божије и упознавање са месецословом, односно именима и житијима светитеља који се празнују. Као најважнији оријентир у животу требало би да постане Велики пост. Велики канон, оскудни сто, неузимање хране у одређене дане, метаније, Пређеосвећена Литургија, Страсна седмица са својим јединственим службама и напослетку Васкршња ноћ – треба и могу да постану еталон црквености. Затим ће човек, кад једанпут проживи ту Христову ноћ која је светлија од дана, бити у обавези да сваке недеље одржава васкршњи пламен у својој души и да на сваку недељу гледа као на мали Васкрс. Среда и петак сваке седмице временом могу постати мала аналогија Велике среде и Великог петка. Живот ће се уређивати у складу са оним главним – Васкрсењем Христовим и припремом за њега. Онда ће бити могуће да се позабавите и свим осталим – од молитве уз помоћ бројаница до учења грчког. Али не пре тога.

Такође, велика ствар је послушати речи: „Изабери себи штиво“. Духовне књиге које читамо морају бити такве, да ми можемо оно што је у њима написано применити у пракси. У случају да је предмет читања недостижно висок, ризикујемо да будемо повређени покушавајући да отелотворимо прочитано, а затим ризикујемо и да западнемо у униније из осећања безвредности. Тако, упозоравају светитељи, монах, који живи у општежитељном манастиру, може читати књиге о отшелништву и маштати о пустињском животу. Други пак монах, који живи у пустињи, може читати о смирењу браће у општежићу и смућивати себе мислима о преузвишености живота међу братијом. Циљ лукавога је исти и тамо и тамо – да у човеку посеје незадовољство сопственим начином живота и да га помери са тог места. Једанпут помислима прогоњени даље излаже себе ризику да више нигде не нађе спокој и да се безвољно потуца са места на место. Што се тиче мирјана, схема је иста. Они читају монашке књиге, маштају о вођењу светачког живота далеко од градске вреве и… стварају проблеме и себи и другима без икакве потребе. Жене не желе да стоје крај шпорета и да деле брачну постељу. Мужеви маштају да напусте посао и да обуку мантију. И једни и други потајно мрзе све што их окружује, а то ни изблиза не личи на истински духовни живот.

Закључак: треба читати само оно што се може применити у пракси. Реални проблем нашег црквеног живота јесте озбиљан дефицит књига написаних за мирјане, о мирјанима и о њиховој свакодневној духовној проблематици. Али дефицит за дефицит, а хладна глава за хладну главу. У Пушкиново време Свети Филарет (Дроздов) је у преписци и вербално ућуткивао неке који нису били у стању да схвате да 19. век није 5. век, а да предграђе Москве није Тиваида или Египатска пустиња. Два су века прошла, а потреба за доказивањем тога није нестала.

„Није тешко спасити се, али је мудро“ – говорио је преподобни Кукша Одески. У тој краткој фрази лежи велика сила. Спасење се достиже не толико улагањем вансебних напора, колико дозираним напорима у правом смеру. Кључне речи су „прави смер“, због тога што пуно снаге која је упразно бачена не даје никаквог ефекта. Сви ми имамо потребу за трезвеношћу. Не у смислу апстиненције од алкохола (што је исто тако умесно и пожељно), већ у смислу трезвеног погледа на свет и себе у њему. За ту трезвеност се моли свештеник одмах након освећења Дарова. Он се моли да Велике и Свете Тајне буду људима на „трезвеност душе“. То је толико важно да је чак и молитва за отпуштење грехова стављена после молитве за трезвеност. А изгледа као да се опраштање грехова највише жели. Не. Супротност трезвености је прелест. Све у свему, то је такво стање ума при којем човек признаје лаж за истину и вара се у оном главном. Човек може да буде уверен у своју светост, у исправност свог пута, у непогрешивост свог начина размишљања итд. Тада ће он ићи кроз живот као локомотива по шинама и биће немогуће зауставити га или присилити да скрене са тог пута. Управо такве једне несавитљиве чврстине почетник и треба да се чува. Човек треба да очврсне и добије убрзање на изабраном путу тек након стицања искуства, искуственог смирења и превазилажења неминовних грешака.

Не живи само у ишчекивању смака света и не тражи у људима савршену светост која одликује само Господа; уколико подносиш увреде од стране људи немој своју љутњу да преносиш на Цркву; не преноси сплетке и не интересуј се за гласине. Учи и размишљај, упознај црквени живот кроз корисну књигу и Литургију. Никуд не жури. Спољашње услове живота не мењај револуционарном одлучношћу, јер ће се све спољашње изменити у зависности од унутрашњих промена. Наоружај се стрпљењем и у себи развијај овоземаљску издржљивост. Шта смо још заборавили? Сигурно много речи није изговорено и мудри ће изреченом вероватно нешто додати или га оповргнути. Подсетимо се на крају овог разговора још једне светоотачке заповести: „Потруди се да разумеш време“.

Различита времена захтевају од хришћана различите напоре. И ми као разуздани и самовољни подвижници не чинимо шта желимо, већ смо као синови Цркве обавезни да радимо оно што Црква очекује од нас. Постоје времена тихих и тајних молитава и времена храброг исповедања ако су те разоткрили. Постоје (тачније – постојала су) времена масовног подвижништва и аксетизма. Постоје времена спољашњег благостања које нам Бог дарује како би се припремили за предстојеће невоље и позабавили исцељењем унутрашњих болести црквеног живота. Монаштво, породица, образовање. Дешава се да је свака од ових појава у цвату или у опадању. Каква је ситуација данас? Каква је општа позадина приче? Ми нећемо давати одговоре на ово питање, због тога што је задатак разумевања времена упућен свима. Како ко буде разумео време, тако ће у њему и живети. Различити одговори рађају различите обрасце понашања. Један ће пожелети да се пресели из града у село, а други ће отићи и уписати теологију. Један ће се уплашити женидбе, а други ће, напротив, и своју децу изродити и сироче из сиротишта усвојити. Неко ће пожелети да побегне на Запад, а неко ће, обрнуто, почети да размишља о мисионарском раду на Истоку. Одговори ће бити различити, а суд о њима ће изнети Господ. Не прејудицирајући Његов суд, само ћемо поновити оно питање које је у исти мах и задатак: „Потруди се да разумеш време“. И због тога што смо утрошили одређено време и одређену количину речи на то како да неофит не напусти Цркву, покушаћемо да утрошимо време и снагу и на следећу тему која органски произилази из прве. Наиме, шта ми у Цркви можемо радити и чиме се у њој бавити? Како да пронађемо своје место у тој својеврсној Нојевој барци, где је тако много најразличитијих живих бића – месоједа и биљоједа, великих и малих, толико различитих и који не личе на остале, окупљених под једним кровом осећајем заједничке опасности и са заједничком жељом – да се спасу.

Из искуства знамо да много људи живи у свету са осећањем бескорисности, тј. остављене или заборављене ствари. Такви људи живе животом који као да и није њихов. Насупрот томе – осећај присуства на правом месту и у право време, осећање сопствене, макар и мале, корисности даје осећај „кључа у брави“. Све је на свом месту и све је како треба. Било би пожељно да се и у Цркви осећамо као кључ у брави, али ово питање захтева неки посебан разговор.

Протојереј Андреј Ткачов
Извор, фото
Advertisements