Берђајев с правом истиче духовност бића јер „прави стваралац може бити само духован човек“, а човек јесте по својој суштаствености духовно биће јер се „пробија праизвору“, и тај процес је човеков првородан творачки процес. Зато филозофија историје и сведочи да „само она епоха, која би човека вратила духовним изворима, може да веже човекове силе и да сачува његов лик од распадања“.

 

Gaudi Kод Бокача има једна прича о Јеврејину кога је његов пријатељ хришћанин покушао да преобрати у хришћанство. Јеврејин, који се приклонио прихватању хришћанства, пожелео је да пре коначне одлуке отпутује у Рим где би, посматрајући понашање папе и кардинала, схватио живот људи који су вредни главе Цркве. Хришћанин се, преобраћајући Јеврејина у хришћанство, уплашио да његово целокупно залатање не прође узалудно јер ће Јеврејин, када увиди сву изопаченост потпуно остварену у Риму, на крају изгубити сваку жељу за крштењем. Јеврејин је отпутовао у Рим и спознао лицемерје, обешчашћивање, разврат, прождрљивост, користољубље – који су у то време господарили папским двором, центром римске духовности. Као резултат таквог испитивања уследило је изненађење. Када се Јеврејин вратио његов пријатељ хришћанин га је страхом испитивао о утисцима из Рима. Међутим, добио је одговор који је био неочекнван и веома смислен: ако се хришћанска вера могла одржати и поред изопачености и подлости, које је он сагледао у Риму, то потврђује да хришћанство заиста јесте једина истинска вера, јер се, без обзира на све нечистоте, учврстила и распростанила! И Јеврејин је постао хришћанин. Чак уколико сам Бокачо то и није имао у виду, у овој се причи указује садашњи пут заштите хришћанства, јер најбоља примедба против хришћанства – јесу сами хришћани. Наиме, хришћани саблажњавају оне који хоће да се приклоне хришћанској истини.

Овакви аргументи против хришћанства нарочито се злоупотребљавају у наше доба. У нашем маловерном веку, веку широке распрострањености неверoвања, о хришћанству се доноси суд по хришћанима. У прошлим временима, временима вере, о хришћанству се мислило пре свега према његовој вечној истини, према његовом учењу, према његовим догматима. Али наше доба је исувише преокупирано човеком и човечанским. Лоши хришћани су собом заклонили истинито хришћанство; лоша дела хришћана, њихово изопачавање хришћанства, њихови преступи, више падају у очи но велика истина хришћанства. О хришћанству и многи људи нашега века мисле на исти начин: посматрајући га споља расуђују о њему по хришћанима, и то по данашњим изопаченим хришћанима. Али, хришћанство је религија љубави – а о њему се расуђује на основу гнева и мржње хришћана. Такође, хришћанство јесте религија слободе, и о њему се не може расуђивати према насиљима која су чинили хришћани током историје – без обзира што хришћани компромитују хришћанство, саблажњавајући слабе у вери.

Обично се указује на то да представници других религија – будисти, муслимани, Јевреји – боље и ревносније од хришћана испуњавају завете својих религија. Указује се и на чињеницу да потпуно неверујући, штавише атеисти и материјалисти, јесу често бољи од хришћана, јесу оданији животним идеалима, и спремнији за жртву. У ствари, сва недоследност многих хришћана, сва духовна нечистота се и састоји у томе што они не испуњавају хришћанске завете, већ их изневеравају и изопачавају. Исто тако, по недуховности хришћана суди се о домашајима хришћанства, и о неусклађености тих домашаја. Али, како је могуће вредновати хришћанство по недуховности хришћана, ако се самим хришћанима замере неспособност и неусклађеност у хришћанској духовности? Није ли, онда, јасна противуречност таквога начина размишљања! Ако присталице других релитија јесу боље од хришћана, ако ревносније извршавају завете својих религија, то је зато што је завете других религија лакше извршавати – услед изузетне духовне узвишености хришћанства. То значи, на пример, да је једноставније бити муслиман него хришћанин, јер ако би хришћанин био такав какав је муслиман, који се ставља као пример хришћанину, онда би он био веома лош хришћанин, хришћанин који не испуњава завете Христа. У животу је бескрајно тешко у свему испуњавати религију љубави, али у томе и јесте, од почетка до краја, суштина религије љубави и она није због тога мање узвишена или истинита. И баш зато хришћанство није криво због тога што се његова истина не остварује и не испуњава у нашем животу. Христос није крив због тога што су његови завети погажени. Јевреји, који су одани својој вери, са љубављу истичу да је огромно преимућство јеврејске религије – у испуњењу њених завета. Јеврејска религија више одговара човоковој природи, много је ближа (испуњењу, ближа сагласности с целокупним земаљским живљем и изискује мање самоодрицања. Хришћанство пак – то је религија по својој посебности бесконачно тешка, најтеже остварива, а пошто се највише противи човековој природи хришћанство је религија која захтева прекомерно жртвовање. То је и разлог што представници јеврејске религије сматрају хришћанство религијом занесености, неподесном за живот а затим и штетном. Ми често меримо духовни живот људи по њиховој вери и њиховом идеалу: ако је неко по своме погледу на свет материјалиста а показује се као добар човек, преданошћу својој идеји, способношћу да јој приноси жртву, он онда побеђује сопствене могућности – па га зато одређујемо као пример. Али хришћанину је веома тешко да одржи висину свога духовног достојанства, свога идеала, јер је он обавезан да воли своје непријатеље, да носи свој крст, дужан да се херојски супротстави искушењима света, што није дужан да чини ни верујући Јеврејин, ни муслиман, нити материјалиста. Хришћанство усмерава наш живот линијом највећег самопрегора, јер живот хришћанина и није ништа друго до самораспеће.

Наставак (pdf)>>>

Divider Transparent bkgrnd 2

Ποводом годишњице рођења Николаја Александровича Берђајева, присећамо се текста „О савршенству хришћанства и несавршености хришћана“. Изводе чита доц. др Давор Џалто.

Велики руски философ, професор на московском универзитету, Николај Александрович Берђајев рођен је 6. марта 1874. године у Кијеву у аристократској породици. Мајка му је била полуфранцускиња, а отац Рус. Похађао је војну школу, из које је избачен због недовољне оцене из веронауке. Вероучитељ вероватно није могао да претпостави да ће Николај Александрович постати изузетно значајан религиозни мислилац, кога у црквеним круговима називају пророком, доктор теологије и лауреат за Нобелову награду. Са свега четрнаест година чита Хегела, Канта и Шопенхауера. Од раног детињства говори француски (језик који су користили у кући) и немачки.

Преузмите аудио датотеку>>>

СОЗ Епархије бањалучке, Радио Светигора, фото
Advertisements