Разговор с доктором-психијатром, гешталт-психотерапетом Андрејем Бутко, чланом Свјато-Николског православног братства.

Андреј Бутко

Андреј Бутко: Сада ћемо прећи к дубљем схватању неурозе. Шта је то стрес? Све околности живота, проблеми који нас притискају, у ствари су стресови.

Gaudi Pостоји схватање неурозе које је потекло још од Сигмунда Фројда који је открио несвесно. До њега није постојао таквав појам, сматрало се да то што постоји у сазнању – то постоји, а чега нема – то не постоји. А он је доказао да постоји нешто чега смо свесни, а постоји и то чега ми нисмо свесни. Доказао је да је наше сазнање подобно светлости која осветљава само део соба у воликом дому наше психе, а у другим просторијама светлост је искључена.

И пошто је тамо тамно, то ми не видимо шта је у тим собама, ми тамо не улазимо и можемо уопште не знати о њиховом постојању, но они постоје. При свему тома степен свесности у разних људи је различита, то је навика која се може тренирати.

Фројд је, размишљајући о том шта је то неуроза, изнео идеју да у основи неурозе лежи унутарличносни конфликт. Модел личности он је видео овако: постоји «ја» – свесни део личности, и постоји «оно» инстинкти и «над ја» – морал, принципи, норме. Другим речима: постоји «ја», «хоћу» и «дужан сам». То и јесте унутарличносни конфликт. Ако је «ја» – слабашно, а конфликт високе напетости, тада «ја» не може да издржи и укључују се механизми психолошке заштите.

Условно говорећи, ако је муж почео да вара жену, а она нема снаге да се избори са свим тим што преживљава у тој ситуацији, тада код ње могу да се појаве симптоми неурозе, нпр. наметљиве мисли. И тада она не размишља о томе што је муж вара него је заузета прањем руку, проверавањем да ли је укључен гас, светло. Она се може тако препустити болести, и дај Боже, да се из ње извуче. Заштите могу да прелазе из једне у другу.

Суштина је у томе да: ако људи нису способни да разреше унутарње конфликте, то их они потискују из свести, као да се одвраћају (окрећу) од реалности коју не могу да издрже. Човек се окренуо од проблема – и самим тим сачувао себе од неких неиздрживих преживљавања. Но ситуација остаје неразрешена, напетост остаје и свеједно покушава да се пробије на површину…

Као пас када завија. Можеш ге затворити у седам замкова, но ако он продужи да завија, ми то чујемо…

Нешто слично. Те идеје Фројда су актуелне и данас, но наука не стоји на месту. У гешталт-терапији, којом се ја занимам, схватање неурозе је мало другачије. Фројд је неурозу схватао као непрорађени унутарњи конфликт, који је потиснут у несвесно (подсвест) и постојано покушава да се пробије у свест у виду симптома.

А ако човек нема снаге да издржи свој бол, шта му онда остаје да ради?! Ако га на силу упорно терају да гледа то од чега му је неиздрживо болно, он може просто сићи с ума. 

Да. Зато он и потискује. Нема снаге – делује заштита. Но схватање неурозе у гешталт- психологији је, по мени, ближе хтришћанству. И управо гешталт-терапеути унутарњи конфликт схватају као шансу за личносни раст.

У основи неурозе лежи не сам конфликт него превремено примирење конфликта. Другови су се озбиљно посвађали, а потом се помирили. Ако они кажу: „Идемо, све је у реду“, но при том и један и други су у себи затајили увреду, то је онда – терен за неурозу. Не када су се посвађли па помирили, него када се конфликт заташкава, помирили се не помиривши се, тј. решили су да се помире раније него што су били спремни на то. Помирење је било само на речима, али не и на делу. А требало је разјаснити, образложити конфликт, може бити чак и потући се, да би примирење било природни процес даљњег развоја њихових односа…

Човек је створење амбивалентно, он истовремено хоће међусобно искључиве ствари, и постојано пребивање у стању унутарњег конфикта за нас је – норма. То је у нашој природи. Као православни човек мислим да смо такви постали после грехопада. А какви смо били пре њега – не знам.

На пример, детету један од првих унутарњих конфликата ствара жеља-потреба за одобрањем и жеља-потреба за самосталношћу. С једне стране дете хоће самостално да истражује свет, а с друге – постоји потреба за одобравањем његовог понашања. Ако он постане самосталнији то његово понашање могу и не одобравати (нешто је покварио, добио прекор). А ако га одобравају њему је немогуће бити самосталним јер што то значи да он треба да ради то што желе родитељи и да ништа не ради сам. Здраво разрешење тог конфликта јесте – поступак. Када унутарња борба излази напоље.

На пример, човек одабира одобрење родитеља. Он се одриче од неких тамо својих жеља – и њега су похвалили, поласкали му. Када се „наситио“ похвала, очврснуо, размишља: „Ма дај, ризиковаћу!“ И решава да сам себи наспе супу. Као разултат преврће на себе чинију. Да, у том моменту је он самосталан, но добија строгу критику и нема никаквог одобрења.

Принцип је такав: учинио поступак – показао се правилан или неправилан. Ако је неправилан – поправиће. Општа је идеја: боље је учинити и жалити, него не учинити и жалити.

Значи, у другом случају може да настане неуроза?

konflikt 2Неуротички варијант – остати у пространству унутрарње борбе и не изаћи напоље, не учинити никакав поступак. Када покушавамо да све срачунамо и да гарантовано успемо, да не ризикујемо, тада остајемо у унутарњем пространству – то је неуротички варијант.

Шта онда, треба свагда ризиковати? А ако се мени прохте нешто греховно? Шта тада?

Рећи ћу тако, балансирајући на граници: може се дозволити себи сасвим мало греховног и погледати, шта сам из тога добио…

Стећи неки опит?

Да. На пример, могу дозволити себи да у посту поједем меса. Бива да сам појео – и не осећам никакву грижу савести. А понекад бива да сам појео – и некако непријатно на души. Сећам се једног поста који ја скоро да нисам држао. Наступио Божић. Сви се радују, а код мене некако мало радости… И ја схватам да сам се мало потрудио, зато је и мало радости. Извлачим закључак да у следећем посту требам себе више ограничавати. А ако бих се ја налазио у унутарњем пространству и само размишљао: „Требам ли постити или не?“ и ако се то никако не би пројавило, тада и не бих знао, не бих нашао сопствене одговоре на питања.

Уопште, постоји неуроза као болест и постоји неуротичка организација опита (негативан опит), као то што лежи у основи неурозе.

Ако смо први признак неурозе већ описали, други признак је – избор умишљене безопасности. Шта то значи? На пример, покушавам да искаликуишем како би успех био гарантован, и не могу да учиним избор, зато што се бојим да не погрешим. У таквој ситуацији је тешко дуго се налазити и издржати ту напетост. Уопште, родитељи су дужни да томе обучавају дете, како би могло поднети такве ситуације.

Но бива да човек бира једно од то двоје. На пример, дете бира одобрење, а не самосталност (самоизражавање): тако је безопасније. Али у конфликту одобрење-самосталност никада нема једнозначно правилног решења, оно се све време мења. У једној ситуацији је потребно изабрати одобрење, у другој самосталност. Ако сам ја – дете тромо, балаво, цмиздраво, тада ми је лакше одустати од неке своје жеље и изабрати одобрење да би ме похвалили и да бих мало ојачао. А ако сам ја већ – ојачао, тада могу да кренем на ризик и да изаберем самосталност, добити по туру и преживети то. Ако ми је после тога опита лоше, онда је потребно снова изабирати одобрење и снова се снажити. Та ситуација свагда изискује напетост.

При неуротичкој организацији опита човек хоће да се избави од напетости. Но здрав исход је издржати ту напетост, зато што не постоји једно, јединствено правилно решење.

А када се изабира одобрење и одустајање од самосталности (самоизражавања), тада происходи такозвана победа над собом (самозавоеваније), при којој би све требало да буде прекрасно. Но то је – «договор с ђаволом» који даје илузорну безопасност.

Зашто?

Зато што се послушно дете кога све време хвале, отказавши се од самоизражавања, одриче од истраживања света који га окружује. Он као да је у безопасности, но она није истинска. Зато што он све мање и мање разуме свет који га окружује.

И све су му мање разумљиви закони који дејствују у свету око њега?

Да. Ако је дете пошло да наспе супу и опрлио се преврнувши шерпу, тада је он схватио да супа бива врела, мама бива – љута, тата – разјарен, да родитељи бивају уплашени, да могу и казнити, а касније се извинити, да је опећи се – опасно, тј. он је много што-шта сазнао. Опет је некуд одмакао – и опет понешто сазнао. Ако дете буде послушно и не буде упадало у невоље, онда ће се код њега формирати осећање да је у безопасним условима. А на самом делу он је у опасности, зато што мало испитује свет око себе, у то време док га друга деца испитују. Он не сабира опит и зато потенцијална опасност расте јер, видите, он је све мање оспособљен за свет (живот).

Трећи признак неурозе – неспособност орјентисати се у окружењу, у свету, док се вршњаци тог превише послушног детета сасвим добро орјентишу: знају на пример с каквом девојком вреди упознати се, а с каквом не, а тај дечко пита родитеље с каквом девојком да се упозна. Други дечак се већ опекао и схватио је од каквих девојака се треба држати подаље, а тај не схвата. Зато што су му родитељи говорили да не иде у дискотеку, и он није ни ишао, говорили не кради – и није крао.

Но, нећемо да подстичемо на крађу! Родитељи су у ствари говорили исправно?

konfliktНаравно, исправно. Но представите себи дете које ни једном није слагало, није украло, није појео прљавим рукама, и уопште ни једном није нарушио правила, која захтевају родитељи. А како дете може да зна да се не сме красти? Када је нешто тајно украо и преживео то задовољсто од власти (над ствари), затим муку савести, затим страх, увреду и љутњу, затим стид док прима казну, затим је видео емоције родитеља, следило је разјашњење односа при којем су родитељи и дете увидели унутарњи живот једно другог, правила и односи су престали бити формални. Поступак  – то је шанса за сусрет. Дело није у самим поступцима, него у томе како се ми према њима односимо, да ли долази до сусрета и унутарњег раста.

Четврти признак о којем сам говорио, то је самозавојевање – то је привремена победа добре самооцене (осећаја личне вредности), која постаје важнија од реалних односа. У том случају човек изабира самооцену, одобрење.

А зар то нису различите ствари: осећај личне вредности и одобрење, јер одобрење је оцена са стране (до стране другог)?

Осећај личне вредности се у почетним фазама формира од одобрења родитеља.

А у одраслих?

А даље се све на том темељу гради. На трећем признаку (неспособност орјентисати се у окружењу) се појављује узнемиреност. Зато што је дете које је чинио поступке, има опит односа са светом, и у идеалу – опит реалних односа с родитељима. У послушног детета или у детета без родитеља је све другачије. За њега су све ситуације приближно једнаке и све изазивају узнемиреност.

Зато што је пред њим неизвесност…

Да! А неизвесност је присутна зато што се он одрекао испитивања света, околине, нпр. зато што се одрекао од унутарње борбе, одлучивши да буде послушан и да прима одобрење.

Постоји такво мишљење, да је у неуротика низак осећај личне вредности. И сам неуротик свето верује да је она у њега ниска. А на самом делу она је – висока. Човек с неуротичном организацијом опита је забринут за своју самооцену. За њега је она важнија од ризика.

А зашто је пошао разговор о самооцени? Какво она има значење?

Унутарњих конфликата је много зато што смо ми људи – противречни. Но најранији конфликт с којим се дете сусреће јесте конфликт између одобрења и самосталности, одобрење – то је висока оцена од стране родитеља или педагога, а самосталност – ризик истраживања околине. Даље се то одражава на отказ од самосталности, умишљеној безопасности, немогућношћу оријентације и неурозом.

Онај ко је учинио такав избор је потпуно безнадежан или не? Да ли је могуће исправити га?

Није безнадежан! Ствар је у томе што човек с неурозом веома често није свестан да је код њега таква врста накупљеног опита.

А ако он то схвати?

Сва психотерапија је направљена на то да укључи светлост и тамном просторијама (свести).

У неуротика присуствује неуротичка гордост, сујета. Он верује да ће наступити момент када ће га неко из људи прихватити у целости таквим какав јесте.

Уопште, том формулом сви воле да се користе, ко није лењ…

На самом делу, она је довољно неуротична. Кога могу прихватити таквим какав је? Само дете. А одраслог – не.

Зашто?

Зато што ми дете волимо таквим какво јесте, безусловно – то је рај љубави. А одрасле ми волимо због нечега. Ако је љубав према детету безусловна, то је љубав према одраслом – условна. Ако је у детињству «прихватити мене онакав какав сам» – сасвим природно, то је алфа и омега – почетак и крај, у одраслим годинама «прихватити мене онакав какав сам» – то је само алфа. Само почетак.

Почетак чега?

Било којих односа. На пример човек је навикао да где захтедне, тамо и врши нужду, чак и поред сопственог кревета. И, упознала се девојка с таквим момком. Она је – хришћанка, она га је прихватила таквим какав је. Шта ћеш, мама и тата га таквим одгојили, или је у шуми живео као Тарзан. И они тако недељу поживели и она му говори: „Добро, а сада се учи да идеш у тоалет“. А он: „Нећу, ја сам такав какав сам, прихвати ме таквог“. Она: „Нећу! Ја сам те већ прихватила, а сада се ти мењај, учи се“. То јест, у одраслим годинама немогуће је прихватити човека таквим какав је, и на том се зауставити.

Но дете је као пластелин, савитљиво, док одрастао човек има формиране навике, жестока правила итд. Може ли се он мењати? 

Може, ако хоће. Ако зажели, на почетку ће га примити таквим какав је (то је аванс), а потом ће му рећи како би они били задовољни када би се он мењао. Ако он то прихвати као разумно, он се може мењати у ту страну. То је закон одраслог света. И то што је у детињству прихватљиво, за одрасле не важи.

И тако, живот у унутарњем пространству – јесте неуротичка организација опита.

То јест човек као да је заостао у детињству, у етапама које су други већ давно прошли?

Не да се зауставио тамо, код њега је та етапа пошла укриво. Он је био дужан да је прође, све време балансирајући између похвале и ризика, похвале и самоизражавања, саморазвитка. А он је изабрао похвалу и мисли: „Ја регуларно добијам добру оцену (похвалу) – код мене је све у реду. Добијо сам џек-пот – и све је у супер!“

А на самом делу он је упао у неуротичку замку. Психотерапеути говоре да је неуроза – „договор с ђаволом“. Уопштено говорећи, лукави пита:

– Желиш ли да будеш у безопасности, као у чоколади? Хоћеш да те сви воле, одобравају, да би код тебе у животу биле саме „петице“?

– Желим.

– За то ти је потребно само да просто слушаш маму и тату и ништа више.

Човек се чуди: лукави учи да се слушају родитељи?!

– Да ли си ти сигурно ђаво?

– Сигурно.

– Договор с тобом је крвљу?

– Да, крвљу.

– И све ће функционисати?

– Да, све.

И потписали су. Маму и оца слуша, оцене свагда позитивне, сви га хвале. Као, све је одлично. А на самом делу он се одриче од испитивања света. Није познао свет, а то значи, све животне ситуације су му једнако неизвесне и све изазивају узнемиреност.

Заправо, он се налази у аду…

Резултат слика за Внутренний конфликт как шанс для роста (часть вторая)Формално су све тачке договора испуњене, но он живи у унуртарњем свету, и реално то је – ад. Он је сво време у опасности, сво време се мучи. Његова оцена ситуације је чисто унутарња, зато што, ако се он одлучи да изађе напоље и нешто уради по своме, он ће одмах налетети на негативну оцену зато што не уме да живи у спољашњем пространству.

А он нема избора. Јер, ако жели да има позитивну оцену од других, дужан је да живи у унутарњем пространству, где он сам сво време подржава своју позитивну самооцену.

Неки зачарани круг! То је ужасно!

Ми то називамо „ђаволска замка“. Метафорички неуротична организација опита – то је догоовр с ђаволом: живи у унутарњем свету, напоље не излази и буди послушан. Постоји таква фраза у гешталт-терапији: „Ви желите, да деца буду послушна или да расту?“

Како помоћи човеку који је упао у сличну замку?

Излазити из унутарњег пространства напоље, дејствовати, ризиковати (узгред речено, обраћање доктору је такође ризик), ићи намерно на лошу оцену (и оцењивати самом), преживљавати и живети…

Разговор водила Елена Наследишева

Извор, превод
Advertisements