Дневник: Понедељак, 16. септембар 1974.

Gaudi U суботу и јуче, после службе, Љ. и ја смо ишли на Џоунс Бич. Сунце, океан, песак: какав празник, „символ“ пуноте и блаженства!

Током свих ових дана читао сам и припремао се за нови курс (Liturgy of Death). И, као и увек, оно што се споља чинило сразмерно једноставно, одједном се јавља у свој својој дубини и сложености. Смрт стоји у средишту и религије и културе, и човеков став према смрти одређује и његов став према животу. Смрт је „нестајање“ човекове свести. Свако порицање смрти само појачава ту неурозу (бесмртност душе, материјализам…), као што исто то чини и прихватање смрти (аскетизам, порицање тела…). Једино победа над смрћу јесте одговор, а она претпоставља transcensus (лат. превазилажење) како порицања тако и прихватања: „Победа прогута смрт“ (1. Кор. 15, 54).

Питање је, међутим: „У чему се састоји та победа?“. Смрт открива – мора да открива – не смисао смрти, већ живота. Живот мора да буде не припрема за смрт, већ победа над смрћу, тако да, у Христу, смрт постане тријумф живота. Но, о животу учимо без његове везе са смрћу, а о смрти – као о нечему што није повезано са животом. Хришћанство живота: морал и индивидуализам. Хришћанство смрти: награда и казна, и исти индивидуализам.

Схватајући живот искључиво као „припрему за смрт“, Хришћанство обесмишљава живот. Сводећи смрт на „онај свет“ „други свет“ који не постоји, зато што је Бог створио само један свет, један живот, Хришћанство обесмишљава смрт као победу. Занимање за „загробну судбину“ умрлих обесмишљава хришћанску есхатологију. Црква се не „моли за упокојене“ већ јесте (мора да буде!) њихово стално васкрсавање, јер она и јесте живот у смрти, то јест победа над смрћу, „опште васкрсење“.

То come to terms with death (енг. помирити се са смрћу)… To сам написао у своме предавању, али то је – „изнутра“. У својој педесет и трећој години (коју сам напунио у петак), како кажу, време је да се „замислим о смрти“, да укључим смрт – као овенчање које собом све заокружује и осмишљава – у оно осећање света, које управо осећам више него што то речима могу да изразим, али којим заисга живим у оним најбољим тренуцима живота.

За подсећање, истичем следећа важна „открића“:

–    У смрти нема времена. Отуда ћутање Христа и истинитога Предања о стању умрлих између смрти и [општег] васкрсења, то јест о ономе о чему се неистинито предање радознало пита више него о било чему другоме.

–    Ужас умирања. Можда, за оне који су изван [Цркве]? Пре две недеље умрла је Мариночка Розеншилд, утопивши се док је спасавала своју децу. Ужас те смрти за нас. А за њу? Можда, радост саможртвовања? Сусрет са Христом Који је рекао: „Нема веће љубави од ове…“ (Јн. 15,13).

–    Шта ишчезава у смрти? Искуство ружноће οвοгα света, зла, пролазности… Шта остаје? Красота света која радује и, истовремено, ожалошћује: „Пољски пут између класја и трава…“ „Мир“. Онај мир суботњи, у коме се открива пунота и савршенство Творевине. Божији мир. Не мир смрти, већ мир живота у његoeoj пуноти, у његовом вечном имању…

„За мене је живот – Христос, а смрт – добитак…“

фото
Advertisements