“И погледа Бог све што створи, и видје да све би веома добро.

И би вече и јутро, дан шести.” (Пост. 1, 31)


Gaudi Mоје духовно путовање састоји се углавном од развијања, у светлу Божјем, у милости Божјој, три суштински важна односа, а сва три међусобно повезана: 1. Мој однос према Богу; 2. Мој однос према себи; 3. Мој однос према другим људима. Данас размишљам о овом другом, тј. односу према себи.

Горе цитирани одломак из књиге Постања ме подсећа да мене, као и друге људе, будући да смо део целе слике Његовог стварања, Бог види као „веома добро“. Ово “веома добро” постоји као целина, унутар међуповезане целине Створитеља и створеног; „свега што створи“.

Почињем да схватам своје достојанство и своје бивање “веома доброг”, тј. почињем да видим себе онако како ме и Бог види, кад свакодневно одржавам своју повезаност с Њим, осветљујући све своје тежње и деловања Његовим светлом. С друге стране, кад себе одвојим од Бога, остављен сам обогаљујућој сумњи у себе, попут Адама и Еве у врту који схватају да су голи. Одједном је ту и осећај стида и губитка поверења у Бога, у њих саме, и једног у друго. То је зато што је Божија милост, да тако кажем, то „лепило“, оно што спаја и одржава целину у међусобно повезаном бивању „веома добром“.

Данас бих да обновим то своје Богом дано „бивање добро“, обнављајући своју поезаност с Њим. Његова милост уклања мој људски стид, моју људску сумњу у себе, и одева ме у Његово достојанство. Да ми је да кренем напред и да растем са Њим и у Њему; у Његовој мудрости, Његовој храбрости, и Његовом богочовечанском достојанству.


Извор

Превод: Живе речи утехе

Advertisements