Ава Амон се жаљаше ави Сисоју, како не може да упамти прочитане мудре изреке, да би их могао поновити у разговору с људима. Свети Сисоје му одговори: „То није нужно. Нужна је једино чистота срца. Задобије ли њу, човек треба да говори из ње без сувишне бриге.“

 

Gaudi Pостоје четири ствари; ако поседује макар једну од њих, човек не може да се покаје, нити Бог прима његове молитве.

 

  1. Прва је гордост: кад човек мисли да живи исправно, да је његов живот угодан Богу, да својим беседама многе поучава, и да су се [неки људи], удаљивши се у пустињу, [захваљујући њему] спасили од мноштва грехова; ако, дакле, човек тако мисли, Бог не обитава у њему.1 Насупрот томе, монах треба да суди себе судом строжим од оног којим суде неразумне [људе], и не сме да мисли да је његово дело угодно Богу. Пророк је рекао: Сва човекова праведност је као прљава хаљина пред Њим (Ис 64,6).2 Ако се душа заиста не увери да је прљавија и од неразумног [створења], на пример птице или пса, онда Бог неће примити њену молитву. Неразумна [створења], пси или птице, никад не греше пред Богом, и неће им бити суђено. Из овога је јасно да је грешни човек јаднији од животиње, јер њему, за разлику од неразумних [бића], предстоји васкрсење из мртвих, и он ће стати пред суд [Божији].3 Уосталом, неразумна [створења] не клеветају и не горде се, него воле оне који их хране, док човек не воли онако како 6и приличило да воли Бога, свог творца и хранитеља.
  2. Друга ствар је кад неко брижно негује злопамћење4 према некоме; чак и ако би му пошло за руком да ослепи тог човека, он му ни тада не би опростио зло. Молитва таквог злопамтила не усходи ка Богу. И нека се не заварава: чак и када би васкрсавао из мртвих, не би добио милост и опроштај од Бога.
  3. Трећа ствар је ако неко осуди грешника: тај ће и сам бити осуђен, макар чинио знамења и чуда. Христос је рекао: Не судите, да вам се не суди (Мт 7, 1). Зато хрихићанин не треба никога да осуђује, јер и Отац не суди никоме, него је сав суд дао Сину (Јн 5, 22); антихрист5 је, дакле, онај који суди пре Христа? Многи, који даиас изгледају као разбојници и блудници, сутра ће се показати као свети и праведни.
  4. Четврта ствар је када неко нема љубави; без ње, каже апостол, ако бисмо и анђеоским језицима говорили, ако бисмо имали сву праву веру, премештали горе, раздавали све имање сиромашнима и предавали своје тело на мучење – [све то, без љубави,] не довоси нам никакву корист (уп. 1 Кор 13,1-3). Али ви ћете рећи: „Како је могуће све своје имање дати сиромашнима а немати љубави? Зар милостиња није љубав?“ Није. Милостиња није савршена љубав, већ (само) једна пројава љубави.6 Многи једнима дају милостињу, а друге вређају; једнима указују гостопримство, а према другима су злопамтиви; једне штите, а на друте хуле; са туђима саосећају, а своје мрзе. То није љубав, јер љубав никога не мрзи, ни на кога не хули, никога не осуђује, никога не растужује, никога се не гнуша – ни верујућих, ни неверујућмх, ни туђих, ни грешника, ни блудника, ни нечистога, него насупрот томе, воли и грешнике, и слабе, и немарне; због њих она страда, жалости се и плаче. [Чак и више од тога]: она ће пре саосећати са лошим и грешнмм [људима], подражавајући Христа, који је позвао грешнике, јео и пио са њима (Мт 9,11-13). Стога, показујући да постоји истинска љубав, Он [нас] учи: „Будите добри и милосрдни, као Отац ваш небески.“ Као што Он шаље кишу и на зле и на добре, и заповеда сунцу да обасјава и праведне и неправедне (Мт 5,45), тако и они који имају истинску љубав воле све, жале све и моле се за све. Неки дају милостињу и, полажући наду само на њу, чине мноштво грехова, мрзе многе и скрнаве [своје] тело [нечистим похотама]. Такви обмањују сами себе, уздајући се [само] у милостињу, коју, како мисле, чине.
Напомене И. Сидорова:

1 Ради се о једном од главних грехова – „гордости“ (ύπερηφανία). У Евагријевој схеми најважнијих грешних помисли она заузима последње место, после угађања стомаку, блуда, среброљубља, жалости, гнева, унинија и славољубља, као да их она окруњује. Према Евагрију, гордост је последње и најстрашније искушење које вреба монаха, али истовремено и прво, јер је управо гордост збацила Деницу са неба (види: Bunge G. Evagrios Pontikos. Praktikos oder der Monch. Hundert Kapitel uber das geistliche Leben. Koln, 1989, S. 98). У аскетској књижевности овај грех je означаван различитим појмовима: οίησις („гордост, умишљеност“), όγκος („охолост, надувеност“), τύφος („уображеност“) итд. Хришћански аутори обично примећују повезаност овог греха са осталима. Најтешње су повезани гордост и славољубље (κενοδοξία), што истиче, на пример, блажени Дијадох. Он каже: „У почетку подвига благодат својом светлошћу снажно обасјава душу подвижника, да би он, охрабрен успесима у првом периоду свога делања, са радошћу ступио на пут божанских созерцања; али после благодат скрива своје присуство и тајанствено савршава своје тајне у души која слови о Богу са циљем да наше знање очува неславољубивим (άκενόδοξον ήμών τήν γνώσιν) кад будемо на средини подвига; јер умножавање благодатних озарења може код подвижника да изазове силну радост, која доводи до гордости.“ Поменуту везу истичу и други аскетски писци (преп. Јован Касијан Римљанин, преп. Јован Лествичник и др.) (види: Попов К. Блаж. Диадох (V-го века) и его творения, с. 443-445). Тако, по учењу преп. Јована Касијана, порок гордости најпре „овлада несрећном душом, а онда, као неки најсуровији тирании, који заузме високу кулу врлине, руши читав град до темеља. Пошто високе зидине светости сравни са земљом порока, и све то смеша, он покореној души не оставља никакав вид слободе. И што више покори богату душу, тим више је подвргава тешком јарму ропства, и, опљачкавши цело имање врлина, потпуно је огољава. Гордост je најљућа звер од свих порока, свирепија од свих претходних, а искушава нарочито савршене, оне који су већ готово на самом врху врлина; али гордост својим искушењима не заобилази ни почетнике“ (Иеромонах Феодор (Поздеевский). Аскетические воззрения преподобного Иоанна Кассиана Римлянина. Казань, 1902, с. 190). Сличне мисли износи и бл. Августин, који, на пример, говори: „Пропада светост целомудренога ако постане прељубочинац; али пропада и ако се погорди. Усуђујем се да кажем, да су од гордих подвижника целомудрености бољи они који воде брачни живот, ако су смирени.“ Блажени Августин указује и на везу између гордости и зависти: „Гордељивац не може да не буде завидан. Завист је кћи гордости, али та мајка увек има своју децу; јер где се она појави, тамо се сигурно рађа завист; извор зависти није ништа друго него страст да се надмаше други, а страст да се надмаше други се и назива гордошћу“ (Герье В. Бл. Августин в истории монашества и аскетизма И Вестник Европы, 1905, февраль, с. 565-566).

2    Св. Амон цитира слободно. Блажени Теодорит Кирски, тумачећи ово место Светог писма, наглашава: „Дивљења je достојна мудрост (την σύνεσιν) пророка. Он са нечистом одећом не изједначава грех, него њихо-ву праведност. Ако се праведност пореди са таквом одећом, онда нема ничега са чиме би се грех могао упоредити“ (Theodoret de Cyr. Commentaire sur Isaie, t. III. Ed. par J.-N. Guinot // SC, № 315. Paris, 1984, p. 306).

3    У основи таквог размишљања св. Амона лежи мисао да од свих створених бића једино човек поседује „привилегију“ васкрсења из мртвих и једино њега очекује Страшни суд. Ипак, та „привилегија“ налаже на човека и огромну одговорност. Ова мисао може се пратити и код Атинагоре, грчког апологете из II века, према коме у „складном поретку“ створених бића човек заузима средње место, између „умних природа“ анђела и демона са једне, и „неразумних створења“ са друге. Пошто човек поседује „сложену природу“ (душу и тело), онда је способност мишљења (νοϋς, λόγος, κρίσις) оно по чему се он разликује од животиња, док је смртност или пропадљивост његовог телесног дела оно по чему се он разликује од анђела и демона. Човекова разумност и његова одговорност за своје поступке захтевају праведни Суд Божији, који ће се у будућности и остварити. Пошто човек сва своја дела, како праведна тако и грешна, савршава као јединствена целина душе и тела, управо ће му тако, као целини (compositum), и судити Бог, а за то је неопходно васкрсење тела. Ни „умне природе“, ни бесловесна створења не знају за такво васкрсење, нити их очекује Суд Божији. Види: Bernard L W. Studies in Church History and Patristics. Thessaionike, 1978, p. 264-269.

4    Овом греху (μνησικακία) такође се даје значајно место у аскетској књижевности. Тако му преп. Јован Лествичник посвећује целу главу свога дела, и одређује га овако: „Злопамћење је завршетак гнева (θυμού κατάληξις), оно је чувар (φΰλαξ) грехова, мржња према праведности, пролает врлина, отров за душу, црв за ум“ итд. ΤΟΥ ΌΣΙΟΥ ΠΑΤΡΟΣ ΗΜΩΝ ΙΩΑΝΝΟΥ ΤΟΥ ΣΙΝΑΙΤΟΥ ΚΛΙΜΑΞ, σ. 166.

5    Реч άντίχριστος овде има пре свега значење „лажног хришћанина“. Већ Ориген говори о „антихристима“ који претендују на то да чине знамења попут „Христових ученика“; но, њихов плод је „прелест“ (άπάτην), а плод истинских Христових ученика је спасење душа (види: Origene. Contre Celse, 1.1 // SC, № 132. Paris, 1967, p. 400). Преп. Максим Исповедник знатно шире схвата поменуту реч: „антихристом“ он назива „закон тела“, који се вечно бори против Духа и супротставља се божанском закону самог Христа (види: PG 91,1132).

6    Буквално: „део љубави“. Св. Амон разликује две врлине: „љубав“ (άγάπι) и „милостињу“ (έλεημοσύν) „милостивост, милост, сажаљивост“, прва је главна, такорећи „родни појам“, јер укључује у себе другу („милостиња“ је μέρος άγάπης). Уопште, врлина „милостиње“ заузима значајно место у етичком учењу отаца и учитеља Цркве. На пример, у делу „О девствености“, које се приписује св. Атанасију, стоји: „Силно заволимо пост, јер пост, молитва и милостиња представљају велику заштиту; они избављају човека ОД смрти“ (Кудрявцев В. Сочинение св. Афанасия Великого „О девстве“. Исследование и перевод // Учебно-богословские и церковно-проповедни-ческие опыты студентов Императорской Киевской Духовной Академии. Вып. XIV. Киев, 1917, с. 243). Тумачећи Зах 1, 20, Дидим Слепи доводи ово место у везу са Прич 14,22 („Који смишљају зло (неправедници), не лутају ли? а милост и вера биће онима који смишљају добро“), и говори да „четири градитеља“ (τέκτονας), чији је долазак јавио Бог, јесу „занатлије (творци) милостиње и вере (έλεημοσύνης καί πίστεως είσι τεχνϊται): кроз милостињу они остварују делатну врлину (τήν πρακτικήν άρετήν) у погледу ближњих, и воле их као саме себе, а веру граде посредством побожног и сазнајног созерцања (πίστιν τεκταίνοντες δι’ ευσεβούς καί έπιστημονικής θεωρίας)“ (Dydime l’Aveugle. Sur Zacharie, t. I. Ed. par L. Doutreleau // SC. №83. Paris, 1962, p. 238). Карактеристично je да Дидим наглашава везу између милостиње и љубави према ближњем. Та иста веза може да се прати и код Евагрија, који у једној схолији на „Приче Соломонове“ (Прич 22, 2: „Богат и сиромах сретају се; обојицу је Господ створио“) говори: „Богат човек очишћује тврди део душе (θυμόν) кроз милостињу, и тако стиче љубав, а сиромашни се кроз своје [сиромаштво] учи да буде смирен“ (Evagre le Politique. Scholies aux Proverbes. Ed. par P. Gehin // SC, № 340. Paris, 1987, p. 328). У делу под називом „Богословске главе“ (или „Заједничка места“ – Loci communes), које се приписује преп. Максиму Исповеднику, цела глава посвећена je врлини „милостиње“. Анонимни аутор тог дела, између осталог, наглашава: „Без милостиње душа je бесплодна. Без ње све je нечисто, све je бескорисно.“ На другом месту он говори да „ништа тако не радује Бога као милостиња“ (PG 91, 765,768).

фото
Advertisements