Монаштво нипошто није искључиво хришћанска идеја: њено постојање можемо пратити све до њених библијских корена. У позном библијском периоду у Палестини догодио се необичан процват јудејских монашких групација. Једној од таквих групација, највероватније, припадао је и Св. Јован Крститељ. Постоји претпоставка да је он био повезан са есенима — истом оном сектом којој су припадали свици пронађени у пећинама на обалама Мртвог мора. Веза Јована Крститеља са Кумранским заједницама може се оспоравати, па ипак, монашки карактер његове појаве — физичке и духовне — не подлеже сумњи. Он је живео у пустињи у посту и безбрачно; а његов позив на покајање и оглашавање близине Царства Божијег представља типично монашку тему есхатолошког очекивања, коју касније сусрећемо у учењу Исуса Христа.

Gaudi Iнтересантно је да са појавом хришћанства, монаштво као такво, није одмах прихваћено у крило хришћанске Цркве: оно се појавило тек у четвртом веку, заједно са почетком Константиновог периода. То се може објаснити тиме што су ране хришћанске заједнице ионако биле изоловане од друштва, постојале су ван њега. Али, тек што је хришћанство постало званична религија Империје, само што се Црква освестила након гоњења, устројила, обогатила, изградила раскошне грађевине, монашки покрет се одмах појавио и попримио масован карактер. Монаштво се појавило као пророчки покрет, као позив на будност, као опомена да се Царство Божије приближило, али још увек није у потпуности наступило, да је још увек рано „уживати на ловорикама“.

Основну црту монашког покрета чинио је његов фундаментално библијски карактер. Показало се то пре свега у томе што су се монаси удаљили да живе у пустињи. Пустиња — то је место на којем нема воде. На Блисиом истоку, где је монаштво рођено, постојање или непостојање воде било је питање живота или смрти. Због тога је пустиња схватана као место где нема Бога, где царује ђаво (упор. искушења Христа у пустињи, а такође и Јер. 2, 6; Лк. 8, 24; Мх 12, 43). Према житију Св. Антонија Великог које је написао Св. Атанасије Велики, Антоније се, удаљивши се из света, настанио на гробљу, међу гробницама — то јест опет на месту на којем је господарио Сатана (гробља су у то време била ван градских зидова, па према томе опет у пустињи).

Према обичају древних Јевреја на дан Искупљења (Јом Кипур) у пустињу је пуштан јарац који је на себи носио грехе Израиља. Тај јарац, од којега је. успут да кажемо, настао израз , јарац отпуста“, био је предназначен Азазелу, злом демону пустиње (упор. Лев. 16, 6 и даље). У пустињи су Јевреји лутали четрдесет година пре но што су ушли у Земљу Обећану. Једном речју, пустиња је представљала квинтесенцију свега туђег, непријатељског; једино занимање могуће у пустињи било је очекивање кише, припрема заулазак у Земљу Обећану или за Други Долазак. Удаљити се у пустињу био је акт очишћења; то није било бежање од живота, него од свих оних сурогата Царства Божијег које је нудила држава. И управо зато пгго је држава процветала, што су се градиле цркве и дворови и нагомилавало богатство, монаштво је осећало духовну потребу да претрпи искушења. И што су искушења била тежа, то се сматрало бољим у духовном смислу. Тако је манастир Св. Саве у Израелу био изграђен у пустињи недалеко од Мртвог мора, испод нивоа мора, где не постоји ниигга осим камена и неподносиве јаре, и где чак ни близина воде не доноси олакшање. Може се рећи да, у овом нашем времену процвата материјалних достигнућа, опадање монаштва сведочи о очигледној духовној слабости.

Нешто касније монаштво се вратило у град, вндевши да је присуство ђавола изражено и тамо. У самој ствари, ни нама не би био на сметњи манастир на Тајмс скверу …

У четвртом веку монаштво поприма масован карактер и распростире се по читавом Египту, Палестини, Сирији и Малој Азији. У то време, као што смо већ напоменули, монаштво се строго држи библијског духа, духа древних пророка, неконформиста који су протестовали против општеприхваћеног друштвеног поретка и организације. Монаси су протестовали и против црквене јерархије. Када је неки од ученика запитао једног од египатских стараца чега монах треба да се прибојава више од свега, овај је одговорио: „Жена и епископа“. Јер и први и други одвраћају од аскетизма и монашког живота. Страхови монаха од организовне Цркве били су природни: прихваћена од стране света, Црква је убрзо подлегла свим саблазнима овога света, и, пригрливши свет, пригрлила га је са свим његовим несавршенствима и гресима. Због тога је монаштво било потребно Цркви, да је опомиње на њену истинску природу да постоји у свету, али да она није од овога света. Ово су добро разумели Кападокијски Оци, који су упорно инсистирали на неопходности монашког идеала у крилу саме Цркве.

У почетку су монаштво чинили у основи прости људи. Св. Антоније Египатски, на пример, није умео да чита ни да пише. Али, убрзо су се међу монасима појавили и представници интелигенције, и тада су почели да се уобличавају проблеми – духовни и интелектуални.

Divider Transparent bkgrnd 2

Gaudi U Египту је први образовани монах био Евагрије Понтијски (или „Понтик“). Евагрије је био савременик и друг Кападокијских Отаца; у чин ђакона није га рукоположио нико други до Св. Григорије Назијанзин. Као и Кападокијци, Евагрије се одушевљавао читањем и превођењем Оригена, али у време када су они као још млади људи напустили усамљенички живот и постали епископи и активни црквени радници, Евагрије је остао у чину ђакон, а нешто касније отишао у египатску пустињу где се населио међу монахе у месту званом Скит (одакле и потиче назив „скит“).

У пустињи је Евагрије започео своју књижевну делатност. Њему припада првенство у разради теоријско-интелектуалног погледа на монашки живот. У то време монаштво се углавном односило са неодобравањем према образовању. Чак су и писање химни сматрали исувише мирјанским занимањем, а за молитве користили само „речи Божије“, то јест псалме. Евагрије је, с друге стране, био Грк и по националности и по погледима на свет, сјајно образовани философ, наследник Плагона и његове школе. Недавна истраживања су такође показала да је био доследан оригениста. Евагрије је морао да објасни своје ново позвање — пустињу, аскезу, целомудрије — у категоријама грчке мисли. Природно је да је за тај задатак најпогодније било Платоново учење које је тело сматрало гробницом душе. Ава Евагрије у том смислу верно следи Оригена:

“Одвојити тело од душе може само Онај који их је сјединио. Па ипак, оделити тело од душе у власти је и онога који стреми врлини.” (Практик, 52.)

Другим речима, духовним напором можемо се ослободити од тела, а у томе се састоји најкраћи пут ка савршенству.

Под духовним напором подразумева се молитва. У Евагријевом учењу о молитви откривамо необично суптилну анализу људских страсти и душевних покрета.

На Петом Васељенсном сабору (553. год.) Евагрије је био формално осуђен као јеретик, заједно са Оригеном, чије грешке је делио. У основи, он је био осуђен због својих христолошких назора. Према Евагрију, Христос је био једно од „разумних створења“, али за разлику од свих њих, није пао у грех. Због тога ће се у Васкрсењу поново успоставити наше праисконско јединство са Христом. Евагријева дела су по императоровом указу била спаљена. Ипак, његово учење о сазерцању и молитви било је у тој мери популарно међу монасима да се део његових списа сачувао, понекад под другим именом, и касније извршио огроман утицај на источни мистицизам.

Дела Евагријева

  1. „Практик“. Књига представља пракгични увод у монашки живот. То је најпознатије Евагријево дело о аскетском животу, који је описан као непрестана борба са разним страстима, покретаним од демона.
  2. „Гностик“. Наставак „Практика“, у којем се описује узвишенији пут монаха-„гностика“, који стреми ка познању (гнозису) Бога.
  3. „О молитви“. Трактат сачуван под именом Св. Нила Синајског, посвећен узајамној вези између молитве и сазерцања.
  4. „Гностичке главе“. Зборник састављен од 600 кратких изрека, тј. „глава“, подељених у шест „стотина“, а у којима се разматрају догматска и аскетска питања. Ова књига која садржи Евагријеву јеретичку христологију сачувана је само у сиријском преводу.
  5. Већ и површно упознавање са Евагријевим делима открива његов необичан литерарни дар. Осим тога, он је поседовао дубоко познавање људске психологије, и греховно стање човека описивао је веома суптилно. Узећемо као пример његов опис демона духовне досаде, другачије названим демоном поднева (Пс. 91,6). Евагрије га описује као најопаснијег од свих демона:

“Он појачава свој напад на монаха око четвртог часа (10 часова пре подне) и наставља да опседа душу све до осмога часа. Пре свега он ствара утисак да се сунце једва, ако уопште, помера по небеском своду, и да дан има педесет часова. Потом, он монаха приморава да баца поглед кроз окно, излази из келије и пиљи у сунце, не би ли одредио колико још има до деветог часа (тј. до времена обеда) да гледа около неће ли се појавити ко од братије. Надаље, он у срце монаха уноси мржњу према манастиру, према самом животу, према раду…” (Практик, 12.)

Централно место у Евагријевој философији заузима његово учење о молитви. У монашком животу основно занимање мора да буде молитва. Следовати за Христом, према Евагрију, значило је идеалну, непрекидну молитву, коју нам је завештао апостол Павле (1Сол. 5, 17). А то се односило не само на отшелнике него и на монахе у општежићу, који су се некако у то време почели појављивати. Требало би приметити да је појава монашких општежића повезана са именом Св. Пахомија, ученика Евагријевог. Монашке заједнице имале су праксу непрекидног богослужења, певања псалама, а усвојиле су и тек насталу идеју непрестане молитве.

Осим развоја саме идеје молитве од Евагрија потиче и термин „умна молитва“, коју је он разумео као „непрекидно општење разума са Богом“ („О молитви”, 3). „Монах — писао је Евагрије — то је човек који се одвојио од свега и који је у хармонији са свиме“ („О молитви”, 124). То значи да се монах удаљава од света да би потом, посредством Бога, задобио хармонију са читавом васељеном. Сама реч „монах“ долази од грчког „ монос“, тј. сам.

На тај начин у Евагријевом учењу, паралелно са јеретичким елементима, налазимо и необично важну идеју непрестане умне молитве, која је касније била трансформисана у учење о ,Исусовој молитви“ и дубоко се укоренила у православну духовну традидију. Десила се нека врста очишћења Евагријевог учења, и у томе се показала мудрост Цркве, која све прерађује, а усваја само оно исправио и корисно.

Divider Transparent bkgrnd 2

Gaudi Dруги представник источне монашке традиције је Св. Макарије Египатски. Свети Макарије је живео у четвртом веку, но он није аутор дела која му се приписују. Он је био подвижник који није писао, а о којем ми знамо понешто само на основу сведочења његових ученика. Крајем четвртог века појављује се мнопггво списа приписаних Макарију. Но, очигледно да овде имамо посла са псеудоепиграфима, то јест са приписивањем ауторства човеку крји није аутор.

Прави аутор је, могуће — неки од Макаријевих ученика који није желео славу те је своја дела потписао именом човека кога је уважавао.

Под именом Св. Макарија до нас је дошла колекција од 50 беседа, такозваних „омилија“, које представљају духовне поуке различите врсте, као и збирка мањих расправа. Ова дела су уживала изузетну популарност како на Истоку, тако и на Западу. У седамнаестом веку оснивач методизма, Џон Весли, превео их је на енглески језик. Будући незадовољан стањем ствари у англиканској цркви, он се занимао трагањем за традицијом која би му више одговарала. и “набасао” је на дела Св. Макарија.

Последњих година делима Св. Макарија бавио се протестантски научник Херман Дерис. У својим истраживањима он тврди да је ова дела. смишљено, Св. Макарију приписао Симеон Месопотамски. О овом последњем знамо да је био предводник месалијанске јереси. Месалијани су били монашка секта која се држала, популарних у то време, дуалистичких идеја. Крајњи израз ових идеја представљало је манихејство, пореклом из Персије. које је тврдило да у овом нашем свету зло начело постоји паралелно са добрим, те да оба имају исту власт, па их у истој мери ваља и поштовати. Умеренији месалијани су тврдили да у срцу човека царују и Бог и Сатана, а да се спасење добија изгнањем Сатане које се постиже непрестаном молитвом. Меслијански пустињаци су одбацивали неопходност постојања Цркве као установе, а свете тајне су сматрали излишним: причешће је за њих било ништа више до подсећање, а крштење —спољашњи символ унутарњег преображаја. Они су били нека врста „харизматика“ свога времена, једна од многобројних грана неспокојног монаштва у развоју. У огромној литератури која се појавила у тој средини тешко је спровести јасну границу између православних и месалијанских праваца. Па ипак, у списима „Макарија“ нема формално одредивих месалијанских јереси (списак који постоји код константинопољског презвитера Тимотеја и код Св. Јована Дамаскина), него само тенденције и назнаке које је Дерис склон да тумачи као примере месалијанске јереси. Нама се чини да је „Макарије био несумњиво православни писац, који је потекао из исте средине из које и месалијани, и који је тежио (као и Кападокијски Оци) да са њима сачува додирне тачке“. Будући протестант, Дерис је на Макаријеве списе применио протестантски критеријум, а заправо — одвајање благодати и природе. Овај критеријум је напросто непримењив на динамичко схватање спасења код Св. Макарија. Укратко, његове назоре је могуће изложити на следећи начин.

Макарије чврсто верује у лични карактер хришћанске вере. Знати Бога могуће је само на нивоу личног искуства:

“Благодаћу Божијом све је устројено тако да сваки човек учествује у духовном узрастању према сопственом избору, у сагласју са својом слободном вољом, трудом и напорима, сразмерно вери и борби … На тај начин, вечни живот задобија се по благодати, али такође и по правичности, јер се двиг напред постиже не само божанском благодаћу и влашћу него и човековом сарадњом (синергијом) и напором; на исти начин, савршено испуњење Божје воље и пуна мера слободе и чистоте биће достигнуте не само човековом влашћу, напорима и снагом него и сарадњом и помоћу Духа Светога.” (Велика посланица, 238.)

Наравно, према западним представама оваква тврдња одише пелагијанством, и следствено, пружа Дерису основу да Макарија сматра месалијанином. Али овакво схватање оставља по страни саму основу мистичког учења Св. Макарија. према којем Царство Небеско прожима и освешгава читав видљиви свет, а Христос је уникални центар монашког духовног живота:

“Неизрециви и несазнатљиви Бог у доброги Својој унизио је Себе; Он је обукао на Себе удове овог видљивог тела, оставио је Своју сопствену недоступну славу; у Свом милосрђу и човекољубљу он се преображава, отеловљујуе се, долази међу свете, побожне и верне, постаје, према Павлу, „један дух“ са њима (1Кор. 6, 17) — душа к души и лице к лицу, да кажемо — чинећи могућим живом бићу да живи у вечној младости, да искуствује бесмртност и учествује у бесмртној слави.” (Беседа 4,10.)

Ово упорно инсистирање на централном месту Христа изводи учење Св. Макарија иза уских граница месалијансног дуализма. Спасење човека, за њега, збива се посредством Христа у крштењу и, на тајанствен начин, присуствује у евхаристији. Јединство хришћана, „сијајуће браће“ Христа, остварује се у Цркви.

За разлику од Евагрија који је у свом грчком интелектуализму човека изместио из реалне историје, ван овог материјалног света, Макарије монашки живот разуме у контексту Ваплоћења, то јест на најреалистичнији начин. У крштењу он види васкрсење душе, које треба да створи услове за васкрсење тела. Општење са Богом је за њега — живо искуство, доживљај, притом не интелектуални, него чувствени. Центар тога искуства, његово „место“ опет није интелект (како је код Евагрија и у грчкој философији) него срце. У срце се премешта све добро што постоји у човеку, укључујући ту и разум. Срце је — господар, цар целокупне личности. У срце се премешта сигурност наше хришћанске вере, залога богоопштења.

Дакако, „срце” не би требало разумети у сентиманталном смислу, него у библијском. Према древнојеврејским представама душа човека налазила се у крви. Срце је, следствено, сматрано за орган који оживљава душу, који је центар човека као јединства душе и тела.

Започињући од Макарија, традиција „умне молитве“ постаје традиција „срдачне молитве“, „чувања срца”. Касније су се те две традиције ујединиле: разум и срце су схваћени као једна целина. У том облику учење о молитви налазимо нпр. код Дијадоха Фотичког и код других каснијих отаца – подвижника.

Из књиге: „Јован Мајендорф – Увод у светоотачко богословље“

фото
Advertisements