„Човек треба да чини оно што је у његовој моћи,

а оно што није нека остави Богу.“

(Свети Пајсије Светогорац)

 

Gaudi Iскрено, некада давно сам са много већим жаром ишчитавао аскетику. Као млад човек, оплемењивао сам своја незнања у нова сазнања. Поучавао се ниједну реч не доводећи у питање. А требало је. Oнда сам лагано почео да копним. Постојао је негде раскорак да се ишчитано преточи у дело. Осећао се задах шизофреног идеализма. Јавила се алергична одбојност. Аскетизам није дао ново месо. Нигде у свим тим многосецираним анализама особинама, страсти, личности, душе, тела, и ко ће набројати све, нисам нашао оно суштинско: самога Бога. Зато више не читам аскетику.

Скоро сам направио изузетак, експеримент, да преиспитам како се осећам након толико паузирања. После много година опет исти утисак: почетничко поистовећивање са прочитаним, чак благо одушевљење, а онда опет иста парализованост. Нема Бога. Наравно, ово је само мој субјективан опит. Можда нека моја искључивост, можемо и тако. Чак ни у најпопуларнијим и најотачкијим текстовима, који истини за вољу указују на проблеме на којима треба у себи радити, нема пуно помена Бога. Еклисиологија је маргинализована пред мистичким самоувлачењем. Евентуално се Бог помиње узгредно као пасиван посматрач наших дела. Нема Бога који врши самоубиство за нас најнадменије. Мене, рецимо, то открављује. То припитомљава.

Аскетика не може да стерилише недостатке. Интроспекција је потребна али није пресудна, јер није у њеној власти да прашта и освећује. Можемо говорити о аскетици која треба да укаже на Другог али се више дешава да кулминира у себи самој. Средство до Циља постаје циљ. Нема одскочне даске. Нема сједињења. Никоме ово не нудим као образац, само износим своје искуство. Не негирам да треба бити упознат са материјом, само истичем да аскетска вивисекција није пресудна за спасење. Штавише, сматрам да аскетика може бити одлична платформа да се изграде нови идоли а утврде стари у себи. Још бруталније речено: сматрам да аскетика черечи смисао који нам се кроз Христа нуди. Нема флексибилности. Указује на одређене законитости али не даје силу да се одређени прописи (могућности врлине) реализују. Лако је детектовати шта није подобно у човеку (гле, и неписмени духови умеју да препознају лошу нарав човека!), али нема Духа који би развејано саставио у једну здраву уцеловњеност. Аскетизам, дакле, мада сведочи да гусеница треба да достигне лептира, ипак остаје на нивоу учаурености.

Реално, када погледамо изблиза јеванђељске протагонисте, видећемо да свима до једног измичу ове аскетске перцепције. Нема извештачености. Искрено, нема ни оптерећења на неком моралистичком нивоу. Покајани разбојник на крсту је најбољи пример. Из данашњег угла гледано није се ни крстио, ни исповедио, ни причестио, ни аскетирао. Али, пројавио је веру и покајање на најскандалознијем месту: на крсту, у боловима. Можемо рећи да је превазишао све могуће теолошке и аскетске систематизације својим сведочењем. Можемо узети и друге примере: слабашност и малодушност самих апостола пред Христово хапшење у Гетсиманском врту. Наравно, они на томе не остају, али да им се није јавио Христос и да нису примили Духа, сигурно је да би остали у непреображеним позицијама. Ту, дакле, видимо да није њихов аскетизам одиграо пресудну улогу већ је иницијатива прва кренула од јављања Христа и силаска Духа. Ово треба да нас ослободи од максимализма и од самоослањања.

Аскетизам треба да постоји једино у границама личног ненаметљивог искуства као покушај одржања примљење нестворене Красоте. Никако да се поставља као систем или образац који треба да научно сугерише или фанатично детерминише другог. Ко на себи врши операцију Другим, не треба да узима хируршки прибор када су у питању други. И ако један има свој пут ка Богу, не може остале путеве због других затворити. Уосталом, опасно је живети аскетским аутизмом нарцисоидно заљубљен у своја самопосматрања и делања. Ипак, понављам, то не значи саботажу врлине или прилаз Духа. Још мање негацију аскетизма као таквог. Пре бих цитирао неког књижевника који рече: „Дати књигу незналици исто је што и дати нож малом детету да се игра!“. Тако је и овде када се дотичемо аскетских дела. Ограничен субјективношћу, мишљења сам да је мудрије и разборитије покушати осмислити свој живот у Христу без неких максималистичких аскетских претензија која нас парадоксално могу довести до позиције да мислимо да смо другачији од других људи због подвига које узимамо на себе. А када се једном таква мисао утврди (ослобођена знања да другачијост не подразумева нарцисоидност и искључивост), онда ни заблуде неће окаснити. Проблем може настати ако заблуде пусте корење које после ни Дух Свети не може ишчупати а да не повреди човека. Стога, не треба полазити од имитације туђих аскетских искустава већ превасходно од самоосмишљавања сопственог логоса који уливајући се у Бога разлива своје подражавање Другоме љубављу према свету. А да задржимо провокативност већом, поставимо суштинско питање: колико данас свештеници спроводе у свој животни принцип аскетске идеале?

Уподобљавање

Divider Transparent bkgrnd 2

Gaudi Kо љуби Бога и држи заповести Божије, облачи се у силазећу с висине силу Духа Светога, која се не јавља вештаствено, већ као умна светлост – έν εϊδει φωτόs νοητού. И чим ова светлост засија у духу, одмах ишчезава свака нечиста помисао, и свака страст душевна. Тада се очишћују очи срца: ум и разум – ο νους και η βιανοια – и виде Бога, као што је написано у Еванђељу ο блаженствима. Тада душа, као у огледалу, види чак и најмања сагрешења своја и погружава се у највеће смирење. Тако се човек постепено измењује потпуно, и зна Бога, претходно сам бивши познат од Бога. Ова благодат Светога Духа чини човека пријатељем Божјим и Богом, уколико је то могуће за човека…Благодат Божја је безгранична – άπειρος, увек се преизобилно излива, и нигде јој краја. У ономе који се подвизава, она се умножава; а у лењога она се смањује. Потраје ли лењост, она таквога сасвим напусти.

Заповести Христове су као лековито биље. Када благодат Свесветога Духа дође у човека, она искорењује и уништава страсти једну за другом, док не ослободи сву душу од њих. На тај начин благодат обнавља човека и по души и по телу. И човек, напредујући у врлинама, расте, „у меру раста висине Христове“. И уколико више успева у вршењу заповести Божјих, он се утолико више очишћује, просветљује, просвећује, и удостојава видети откривења великих тајни. Просвећиван Духом Светим, такав човек стиче нове очи, и нове уши, и на све гледа духовно. Такав човек види Бога, уколико је то могуће за људску природу, и уколико је то благоугодно Богу. Благодат Светога Духа чини човека пријатељем Божјим и Богом по благодати – Οεόν κατά хάριν.

св. Симеон Нови Богослов (Догматика)

Divider Transparent bkgrnd 2

Gaudi Oнај који изјављује да се без Божанске благодати Духа, једино угледањем и подражавањем достиже савршено сједињење са Богом, као код људи који се воле и исто мисле, а да је Боготворећа благодат Божија својство разумне природе и да настаје једино простим угледањем, а не натприродним озарењем и неизрецивим дејством Божанске енергије, невидљиво видљива (за оне који су се удостојили) и несхватљиво схватљива, такав нека зна да је и не знајући пао у месалијанску заблуду. Јер ако се обожење буде остваривало силом природне моћи и буде обухваћено границама које природа постави, онда ће Бог да обожује људе по природи, тј. по неизбежној неопходности. И нека овакав не покушава да своје новотарство наметне онима који чврсто стоје, нити да помрачи веру непорочних, него, разумно приступајући, нека дозна од опитних људи, или од оних које су ови научили, да је благодат обожења ничим обухватљива, немајући никакво својство да може да се смести у природу, иначе не би била благодат него пројава енергије дејства природне силе. И неће бити ништа необично оно што се догађа, ако обожење може да се догоди силом способности да се прими обожење, јер би оправдано ово обожење тада било дело природе, а не дар Божији. Тада би човек могао да постане Бог по природи, и праведно би било тако га називати. Јер особина, својствена од природе свакоме бићу, није ништа друго него непрекидно покретање природе ка активности. Али како то обожење изводи обоженог из себе, ако је и само оно (обожење) затворено у границе природе, не могу да схватим. Значи, благодат обожења је изнад природе, и врлине, и познања, и све ово, по светом Максиму, има бесконачну потребу у њој, јер свака врлина и наше подражавање Богу, колико ко може, чине онога који их је стекао способним за Божанско сједињење, а само се сједињење остварује благодаћу, (јер њу Бог присаједињује свима достојнима и свети се свецело сједињују са Богом, примајући у себе читавог Бога, као награду за усхођење Њему, на начин сродности душе са телом, постајемо Његови сопствени удови). Благодарећи њој, свецели Бог пребива у онима који су свецело достојни, а у близини свецелога Бога, свецело пребивају свецели свети, који су уместо самих себе добили свецелог Бога, како би као награду за усхођење ка Њему стекли Њега Јединога, Бога, и Он попут душе сродивши се с телом, удостојио их је, као Својих удова, да пребивају у Њему.

…Јер је свака врлина беспочетна, и време јој не претходи, пошто од вечности има Бога за свог јединог родитеља. Бог се бесконачно резликује од свих бића: и оних којима се (она која имају почетак у времену) саприсаједињују и оних која се саприсаједињују.

Након овога, нека буде знанода није све што је добило постојање од Бога у власти времена, јер нека од њих немају почетак, а овим се уопште не нарушава тврђење о јединственој, по природи беспочетној Тројичној Јединици и својственој јој натприродној простоти. Тако ни ум, по некој слабој сличности с том најузвишенијом недељивошћу, ниуколико не бива сложен због мисли које су му присаједињене.

Онај ко не прихвата духовна настројења која настају у телу као резултат благодатних дарова Духа, који се јављају у душама оних који напредују у Богу, и бестрашћем назива умртвљење страсног дела душе, а не стање њене активности усмерене на боље, када је страсни део у потпуности напустио зла дела и окренуо се ка добрим, изгубивши зле особине и обогативши се добрима, такав одбацује и пребивање тела у будућем веку, јер ако би тада тело учествовало заједно са душом у неизрецивим добрима, онда ће несумњиво и сада, колико је способно да прими, учествовати у благодати коју Бог неизрециво и тајанствено дарује онима који су очистили ум, и тело ће само у себи доживети божанске ствари, уколико се страсни део душе изменио, осветио, али не и умртвио као стање, и при јединству тела и душе освећује склоности и дејства тела. Јер пошто за последицу ослобођења од животних добара у нади на добијање будућих, по светоме Дијадоху, ум, имајући здраво кретање због безбрижности, и сам осећа неизрециву благодат, онда по мери свог напредовања то предаје и телу. И радост која се у то време рађа у души и телу јесте несумњиво напомињање о нетрулежном животу.

Светогорски Томос

Видети још неке позитивније варијације о аскетизму…

фото

Advertisements