Један од најистакнутијих стручњака за дубине људске душе, св. Исак Сирин, каже у својој 41. беседи: „Онај који дође до спознаје властитог греха већи је од оног који подиже мртве молитвом; ко год је у стању да спозна себе, већи је од оног ко је добио визију анђела“. У сврху самоспознаје ћемо испитати наведено у наслову.

 

Gaudi Pонос, егоизам и сујета – чему можемо додати бахатост, ароганцију и уображеност – све су то различите врсте основне појаве: „окретања према себи.“ Из свих ових речи две имају најконкретније значење: сујета (таштина) и понос. Према „Лествици“ они су као младић и човек, семе и хлеб, почетак и крај.

Симптоми сујете, овог почетног греха, су: неподношење критике, жеђ за похвалом, потрага за лакшим путем и стална усмереност према другима. Шта ће други рећи? Како ће то изгледати? Шта ће други мислити?

Иста усмереност према публици објашњава грех самооправдања, који се често неприметно прикрада и у нашу исповест: „Нисам грешнији од осталих… само безначајни греси… нисам никога убио нити било шта украо.“

Демон сујете је пресрећан, каже св. Јован Лествичник, видевши да се наше врлине увећавају: што више успеха имамо, више је хране за таштину. „Када држим постим ташт сам, када кријем своје духовне напоре ташт сам преко побожности. Ако се лепо облачим сујетан сам, а ако облачим стару одећу још сам сујетнији. Ако почнем говорити обузет сам сујетом, а ако ћутим постајем још сујетнији. И без обзира на коју страну да окренете ову бодљикаву биљку, она ће увек подићи своје бодље горе“. Чим се добар осећај или искрен покрет појави у човековом срцу, одмах се јавља сујета која гледа у себе. Тако ови најдрагоцјенији покрети душе нестају, топећи се као снег на сунцу. Они се топе, што значи да умиру; дакле, због сујете умире оно најбоље у нама. На тај начин сами себе убијамо сујетом, и мењамо прави, једноставан и добар живот варкама.

Повећање сујете даје повода за понос

Levin Rodriguez Vanitas Images - Vanitas with Mirror-Skull-Writting Utensils and Snuffed Candle by Levin RodriguezПонос је врховна самоувереност и одбацивање свега што не произилази из властитог ја. То је извор беса, свирепости и злобе; то је одбацивање Божије помоћи; то је „демонско упориште“. Понос је „гвоздена завеса“ између нас и Бога; то је непријатељство према Богу; то је извор сваког греха; и он је присутан у сваком греху. Сваки грех представља попуштање своје воље пороцима, свесно кршење Божијег закона, дрскост против Бога. „Онај који је предмет поноса очајнички треба Бога, јер га се ниједан човек не може сачувати.“ (Лествице).

Одакле долази овај порок? Како почиње? Чиме се храни? Кроз које фазе пролази у свом развоју? По чему га можемо препознати?

Ово последње је нарочито важно јер поносна особа обично не види свој грех. Мудри старац једном је саветовао једног од својих монаха да избегава понос. Монах, заслепљен својом памећу, му одговори: „Опрости ми оче, али у мени апсолутно не постоји понос.“ Мудри старац му рече: „Нема бољег доказа твог поноса, дијете моје, од таквог одговора!“

У сваком случају, ако је неком тешко да тражи опроштај од других, ако се лако увреди и ако је неповерљив, ако је злобан и ако осуђује друге, све су то, несумњиво, знаци поноса.

У „Беседи против пагана“ св. Атанасија Великог записано је следеће: „Људи су пали у самољубље, радије размишљајући о себи него о божанском“. Ова кратка дефиниција открива суштину поноса. Човек, ком је до тада центар и предмет његове жеље био Бог, окренуо се од Њега; он је пао у самољубље; он је почео да више воли себе него Бога; он се одлучио да радије размишља о себи него о божанском.

У нашем животу ово окретање према размишљању о самом себи и својим жељама постало је део наше природе, и често се може видети као снажан инстинкт за самоодржањем, како у нашем световном тако и у нашем духовном животу.

Баш као што раст канцера често почиње безазленом модрицом или сталном иритацијом одређеног места, тако и духовна болест поноса често почиње изненадним шоком (на пример због неке несреће) или сталним порукама нечијег ега услед успеха, добре среће или сталним истицањем нечијег талента, итд.

Често се ради о такозваном „темпераментном“ појединцу, који је страствен, талентован и који неодољиво привлачи. Таква особа је као вулкан при ерупцији, са својим непрекидним активностима које га одвајају од Бога и људи да му се приближе. Он је пун себе, потпуно се прожимајући у себи, трујући се сам са собом. Он не види и не осећа ништа осим свог ватреног талента из којег црпи велики ужитак и задовољство. Тешко било ко може учинити ишта са таквим људима, све док не буду исцрпљени и док им се вулкан не почне гасити. То је опасност свих талентованих и надарених људи. Таленат треба бити избалансиран дубоком духовношћу.

Иначе, у обрнутом случају, у ситуацијама велике туге добија се исти резултат: особа постаје потпуно прожета властитом несрећом; у њеним очима околни свет постаје празан и мрачан; она не може мислити или говорити ништа друго што није предмет њене туге; она се дави и напослетку се грчевито држи за то као јединим разлогом за живот што јој је преостао.

Често ово окретање према себи се развија код људи који су тихи, покорни и повучени, чији лични живот је потискиван још од детињства. Ова „потиснута“ субјективност се компензује изазивањем склоности према егоцентризму“ (Јунг, „Психолошки типови“) у најразличитијим испољавањима: брзина којом се увреде, неповерљивост, кокетирање, тражење пажње, па чак и облицима директне психозе као што су манија гоњења, мегаломанија, итд.

Дакле, опседнутост собом води особу далеко од света и од Бога; он постаје одсечен, да тако кажемо, од света, вртећи се у празном простору.

Напредовање духовне болести

Покушајмо навести основне фазе развоја поноса, од ситних самозадовољстава до есктремног духовног мрака и потпуне деструкције.

У почетку то изгледа као честа усмереност пажње према себи, што је скоро нормално, праћено добрим рапсоложењем које се граничи са лакомисленошћу. Особа је задовољна собом, пуно се смеје, звиждуће, певуши и пуцкета прстима. Воли да буде оригинална, да забавља друге духовитошћу и необичностима, показује необичан укус и избирљивост у храни. Радо даје савете и пријатељски се меша у послове других; несвесно испољава изузетно интересовање за себе следећим фразама (прекидајући разговор): „не, пусти ме да ти кажем,“ или „ма не, ја знам бољу причу,“ или „имам навику да…,“ или „ја обично имам правило…“.

У исто време таква особа у великој мери зависи од одобравања других зависно до чега ће или процветати, или увенути и постати огорчена. Међутим, генерално у овој фази њено расположење остаје прилично добро. Овај облик егоцентризма је обично одлика младости, мада се понекад може видети и код одраслих.

Таква особа је ће бити срећна ако у овој фази наиђе на озбиљне бриге, нарочито за друге (брак, породица), посао или неки пројекат. Или уколико уђе у духовни живот и, привучена лепотом духовног напора, спозна своје духовно сиромаштво и пожели стећи благодат. Ако се то не појави, болест даље напредује.

У њему се јавља искрено веровање у властиту супериорност. Често се то изражава кроз незадржљиву речитост. Шта је речитост ако не, у једну руку, недостатак скромности и, у другу руку, радости у самом себи? Егоистична природа речитости није умањена примерима разговора о озбиљним темама; поносна особа може лако да држи проповеди о понизности и тишини, величајући пост и расправљајући о предностима добрих дела наспрам молитве.

Самопоуздање се брзо претвара у страст за уређивање других; оваква особа намеће своју вољу другима (али је нетолерантна да потчини своју властиту вољу); усмерава пажњу, време и напоре других и постаје дрска и одвратна. Само су послови те особе важни, док су послови других од мале вредности. Она покушава да уради све и меша се у све.

У овој фази се расположење поносне особе почиње кварити. У својој агресивности он се природно суочава са противљењем и одбијањем, постаје иритантан, тврдоглав и зловољан; он постаје сигуран да га нико не разуме, чак ни његов духовни отац, и његови сукоби са целим светом се повећавају доводећи поносну особу да чини коначан избор: „Ја“ против других (али још увек не против Бога).

Душа постаје мрачна и хладна; она постаје боравиште ароганције, презира, љутње и мржње. Ум постаје помрачен; разликовање између добра и зла се смућује мењајући га разликом између „моје“ и „није моје“. Он бежи од свих послушности постајући нетолерантан према свим сегментима друштва; његова сврха је да преноси своја властита гледишта, да покори и обрука друге; он бесно тражи славу, чак и озлоглашеност, освећујући се свету за недостатак признања. Ако се ради о монаху, он напушта свој манастир који му постаје неподношљив, тражећи свој властити пут. Повремено је ова сила самопотврђивања повезана према стицању материјалног; каријери или друштвеној и политичкој активности. Понекад, ако постоји таленат, он је усмерен према креативности; у том случају кроз напоран рад, поносна особа чак може постићи и неку меру успеха. На овом истом темељу настали су раскол и јереси.

Коначно, у последњој фази се особа одваја од Бога. Ако је претходно он згрешио из несташлука и побуне, он сада себи све дозвољава: грех га више не мучи већ му постаје навика. Ако осећа олакшање у овој фази за било шта, онда је то његов пријатан однос са демонима и његов лак приступ тамним путевима. Стање његове душе је суморно, безнадежно и потпуно усамљено. Међутим, у исто време постоји искрено убеђење у исправност његовог пута и осећање потпуне сигурности упркос чињеници да је на црним крилима пожурио у пропаст.

feetpath

Уистину, такво стање ума се не разликује много од лудила.

У овој фази поносна особа живи у стању потпуне изолације. Погледајте како он говори и како се свађа: он или не чује ништа што му други говоре, или чује само оно што се подудара са његовим властитим ставовима. Ако се неко успротиви његовом мишљењу он постаје бесан као да је изузетно увређен, и све жестоко побија. У онима који га окружују он види само оне квалитете које им је он сам приписао, тако да чак и у својим похвалама он остаје поносан, егоцентричан и неприступачан за објективност.

Карактеристично, најчешћи облици психолошке болести – мегаломанија и манија гоњења – потичу директно из „повећане самосвести“ и потпуно су незамисливи код особа које су скромне, једноставне и самопожртвоване. Чак и психијатри верују да је параноја заснована на основу претеране свести о самом себи, непријатељском ставу према другима, губитку нормалне способности за прилагођавање и неразумним веровањима. Класична параноична особа никад себе не критикује: у његовим властитим очима он је увек у праву, изузетно је незадовољан људима око себе и условима свог живота.

Ево савршене илустрације дубине одлучности св. Јована Лествичника: „Понос је крајње сиромаштво душе“.

Поносан човек доживљава пораз на свим фронтовима:

Психолошки: туга, бол и туробност.
Морално: самоћа, недостатак љубави и бес.
Психолошки и патолошки: болести нервозе и лудила.
Са теолошког становишта: смрт душе претходи физичкој смрти; искуство пакла још у овом животу.

Да закључимо, природно је поставити ово питање: Како се можемо борити против ове болести, против уништења које прети онима који следе тај пут? Одговор извире из суштине овог питања. Најпре, понизност, затим послушност према онима које волимо, старијима, законима у свету, према објективној истини и свему оном што је добро у нама и око нас; послушност према Божијим законима и коначно послушност према Цркви, њеним правилима, заповестима и светињама. Постизање овог значи стајати на почетку хришћанског пута: „Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе…“ (Мт. 16:24).

https://i1.wp.com/www.goarch.co.za/wp-content/uploads/2014/09/icon_prodigal_son41.jpg

Он се мора одрећи себе и наставити са одрицањем себе сваки дан. Сваког дана он мора преузети на себе свој крст: крст подношења увреда, стављати себе на последње место, подносити тугу и болест, тихо прихватати неправду, и нудити потпуну и безусловну послушност – тренутну, добровољну, радосну, неустрашиву и сталну послушност.

Онда ће пут који води у царство мира и најдубље мудрости, који уништава све страсти, постати отворен.

Слава Богу нашем, Који се противи поноснима а благодат даје понизнима!

Свештеник Александар Елчанинов

фото

Advertisements