„Иди, и од сада више не греши…“ (Јн. 8, 11)

 

Gaudi Pрема словима Светог Писма, човек је створен „према образу Божијем“ (Кол.3,10). Бог јесте Тројица, то ће рећи, једна суштина у три Ипостаси (Отац, Син и Свети Дух). Стога је и душа, будући саздана према образу Божијем, уједно једнострука и вишеструка. Она поседује три моћи: словесну (умну) моћ, раздражљиву (вољну) моћ и желатељну моћ. Према светом Максиму Исповеднику, њихов развој сагласно природи подразумева да словесна моћ задобија спознање Бога, да желатељна моћ жели и љуби само Бога, и да раздражљива моћ остварује само вољу Божију. Тим путем долази до испуњења заповести: И љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом (Мк.12,30). Пребивајући у Богу, ум моћ жудње уздиже у љубав према Њему, док моћ хтења усмерава на борбу против злог духа и на делатност прочишћења. Дакле, сједињење постоји зато што постоји покрет ка Богу. Ето, грех ремети јединство трију моћи душе. Ум тоне у бесловесно непознавање Бога, моћ жудње љуби мноштво створених ствари а не Створитеља, док се моћ хтења подвргава раздражујућој тиранији страсти. Тако падамо у потпуно поробљење душе.

Богонадахнути свети Григорије Палама описује то стање:

Прво: ум се удаљује од Бога и окреће другим стварима: „Када год отшкринемо врата страстима, ум се одмах расејава и непрестано лута и блуди над телесним и световним стварима, над многоструким задовољ-ствима и над острашћеним помислима које их прате“.

Друго: богоотпали ум заводи жудњу на удаљење од Бога и Његових заповести: „Када се побуни ум, уједно се и жудња расејава у блудничење и глупост“.

Треће: моћ хтења бива потчињена страстима и страда –  јер, човек је тада озверен: „Човек, који је предназначен да буде чедо Божије, авај, постаје убица, упоредив не само са дивљим зверима, већ и са гмизавцима и отровним животињама. Он постаје налик на шкорпију, змију – гнездо отровница“.

Према томе, када се три моћи душе удаље од јединства у и са Богом, оне истовремено губе и међусобно јединство. У таквим случајевима готово редовно можемо да приметимо како моћ жудње (жеља – желатељна моћ) тежи да се врати Богу, док је у томе спречава моћ хтења (воља – раздражљива моћ), или, пак, да жеља чезне за повратком, али да ум (словесна моћ), у неверју и неповерењу, одбија да љуби Бога. Супротно томе, ми тежимо овом једиству и најзад га задобијамо кроз Исусову молитву. Повратак Богу отпочиње усредсређивањем ума. Наша намера је да ум ослободимо од привржености околним предметима који га привлаче, те да га вратимо самом себи и, надаље, да омогућимо повратак богустремећој жељи.

Chapter divider 5Светотајински живот Цркве није одвојен од аскетског живота Цркве. Са разочарењем констатујем да се у многим новим књигама Света Тајна Божанствене Евхаристије анализира тако да испада да пуко у учешће у Евхаристији и пуко причешћивање Крвљу и Телом Христовим јесте оно што по себи обожује човека. Нема сумње да је Света Тајна Евхаристије оно по чему се Православље неупоредиво разликује од свих религија. Међутим, ако се изолује од свецелог духовно-терапеутског метода Цркве, Евхаристије не само да не обожује човека, већ је и човеку на осуду. Благодат Божијa у том случају делује као казна. Много пута сам чуо како православни свештеници у својим проповедима тврде да Свето Причешће спасава човека и да га води ка обожењу… Међутим, читаво предање Цркве учи да одвојене од подвига духовног живота, тј. од очишћења, просветљења и обожења, Свете Тајне не могу помоћи човеку. Свети оци говоре да Свето причешће претпоставља аскезу (подвижништво) и да је неодвојиво од аскезе. Аскеза, као што смо већ рекли, претходи и следи Божанственој Евхаристији.

Митрополит Јеротеј Влахос

фото1

фото2

Advertisements