Данас, под утицајем анархичног либерализма, или можда неке постмодерне самоопседнутости, човек лако губи компас. Нарочито ако је реч о оријентацији губитка елементарне културе и поштовања другачијег мишљења другог…

Gaudi Bестидност и агресивност, као неминован производ самовоље (која увек тобоже зна највише и најбоље о чему/коме) мора кулминирати и у додиру (а често судару) са другим. Можда се оваква нарцистичка типологија не би толико заљубљивала у сопствено мишљење када не би имала публику. Знајући да је посматран (или у ужасном дрхтању да што пре посматрача за своје мишљење нађе) овакав склоп људи на погрешним основама покушава да изгради и промовише неку понуђену (а често наметнуту) аргументацију. И чим наиђе на отпор који руши укорењену тврдњу, од чијих нерава прираслих за срце земље не одустаје лако, напад и вређање је све што заправо највише и најбоље о чему/коме – зна и уме.

Наравно да је критичко кретање потребно. Проблем је што треба утврдити параметре да ли је неко референтан да буде критичар, шта је садржај/подлога критике, и да ли уме да направи суштинску разлику, чак и ако се специјализованим покаже, између конструктивне критике и уједајуће-вулгарног критизерства. Добро је користити и иронију у дебатама (реалним или замишљеним) али само узвишен Духом може знати када је време и место да се иронија убаци у одређени контекст.

Проблем се тиме више усложњава када се дотакнемо интимности Црквеног живота. Критиковати црквене феномене може непристрасно само онај ко велику љубав има. О којој год проблематици свакодневнице се радило. Нажалост, често се дешава да онај који критикује заправо губи границу између две стварности коју критикује а да она друга стварност која се критикује постаје пројекцијом прве сопствене стварност-фрустрације која не одговара реалности друге која заиста завређује критику. Тако једна стварност која се критикује заправо постаје удуплирана подвојеном анализом оваквог критичара. Јер јој приписује нешто што она објективно не поседује. Или, ако поседује, не може да нађе одговарајући кључ на који начин се одређеном проблему приступа и како се решава. Зато се дешава да онај који критикује заправо рефлектује сопствене жеље и психозе на објекат који се критикује а да му до положаја решења проблема или јаснијег увида у угао истине измиче (иако се он може чак трудити да понуди своја самомесијанска решења). Отуда онај који критикује лако своју критику преиначује у објекат који ће да малтретира и на коме ће да искаљује свој бес. Осим црквене стварности, оваква самоперцепција је најочигледнија у медијима где су коментатори спремни да иду до максимале да бестидно нуде „моралистичка“ и каква све већ решења.

Може ли се критиковати било који аспекат ако ниси део стварности у којој учествујеш критиком? Заправо, данас се губе критеријуми шта је лево а шта десно, док за парадоксе као пар екселанс место испитивања И/истине нема могућности за озбиљније разматрање јер је човек биће инерције. Зато се лако дешава и да религиозни фанатици (из које год конфесије долазили) као и непретенциозни верници (били црквени или не) долазе некада до исте кризе вере и/или идентитета (вером самом) износећи своје аутодеструктивно незадовољство светом који не личи на њихов замишљени (макар то био и свет Цркве) у виду наводне критичности. Да ли ће она резултирати у радикалној агресији или подмуклој револуционарности која не мисли о томе да можда својим ставом намешта омчу Цркви или ближњем око врата – то плиткоумне не занима пуно. А последице за све постоје. Као и мотиви зашто неко ради то што ради.

Да проблема има која треба решавати – има, али не тако фаталистички. Да има кадрова који их могу решавати – нема, али увек се бар неко истиче. Интригантност се некако маскирала под видом побожног загрљаја који ће док је света и века пратити све који желе живети аутентичним хришћанским животом. Али, да ли се биће Цркве исцрпљује моралистичким и каквим све већ проблемима? Док се потрудимо да коригујемо све појединце који оприсутњују есхатолошки Сабор сада и овде, превиђамо да смо заборавили на своју унутрашњу борбеност која треба да нас доведе до већег места Смисла. Из унутрашње напетости да се роди нешто ново под сунцем, да се демистификује сваки печат који вековима не мења отисак, долазимо до унутрашње философије која налик Богу „може све што жели али не жели све што може“ – до рађања у Духу. Тог порођаја неће бити без болова и дуалистичких трења. Можда нам није пало на ум да се прва линија фронта догађа управо на маргини оних који се не експонирају сувише? Хришћанин није створен за зачаране системе. Нити за спекулације и идеализације. Ако се лабилан дотиче идеализма неминовно је доћи у позицију личне апсурдности…То је оно што се данас догађа са критичарима Цркве, били они фанатици или не.

Да се мало подсетимо Берђајева: О САВРШЕНСТВУ ХРИШЋАНСТВА И НЕСАВРШЕНСТВУ ХРИШЋАНА

Уподобљавање

фото

Advertisements