Ко уобрази да је стекао благодат никад неће задобити благодат. (свети Игњатије Брјанчанинов)

Облагодаћеност дарује смирење. Прелест храни самодопадање и гордост. (свети Јован Кронштатски)

 

Gaudi Nездрав душевни живот води самомњењу или самозаблуди. Гордо срце се пуни лудом похотом за уживањем светих, божанских, духовних осећања, за које је, међутим, сасвим неспособно.

Уместо да кроз молитву тежи мукотрпном самопознању (тј. једино потребном), нечисто срце стреми да се наужива у Божанском блаженству. У тежњи да произведе осећања „новог човека“ (за које је при својој страсности потпуно неспособно) срце изналази лажна осећања којима се придружује утицај демона. Такав човек има високо мишљење о себи самом, држи да има многе врлине и да поседује дарове Духа Светога.

Као жртва прелести, он је преблажен, опијен својим стањем, непрестано измишља духовна задовољства и плива у њима. То долази из уједињења похлепе и саможивости који узбуђују крв, стварајући лажно благодатно осећање и производећи сатанску надменост. Иако су овакви људи најчешће подложни гневу и чулности, они, с обзиром на своју гордост, с напором избегавају грубе грехе и граде се високоморалним.

Међутим, онај ко замишља да је бестрасан никад неће успети да се очисти од страсти. Благодат никад неће задобити онај ко уобрази да је поседује. Укратко, онај ко себи приписује духовне дарове, ко себи ласка и ужива у самоуображености, у ствари затвара приступ Духу Светом. Он у себи пориче сваку способност да живи у Духу, будући да је истину принео на жртву заблуди.

Ова врста прелести задовољава се проналаском побожних благодатних осећања, која су надокнада за права. Из тога проистичу погрешне представе о свим духовним делатностима и лажни појмови о свему – како унутрашњем, тако и спољашњем.

Прелешћеном говори Господ:

„Говориш: Богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба; а не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слеп, и наг.“ (Отк.3,17)

Chapter divider 5

Gaudi Dеловање благодати је лако разликовати од прелести. Прелест се никад не приближава као слободна сила, већ само као заводница која од човека тражи сагласност. Тек тада она стиче своју моћ над њим. Он је, пак, увек може добити. Њу срце увек сусреће са сумњом. Тек кад сасвим потпадне под њено ропство, човек више не сумња у њу. Прелест никад не смањује узаврелост крви, и никад не води ка самопознању и покајању срца. Сасвим супротно, она буди сањарије, узбуђује крв, нуди одвратна уживања, ласка, надима ум у самоуверењу, поставља човеково ја као идола душе (свети Игњатије Брјанчанинов).

Присуство, пак, благодатне мисли, покрета душе и виђења, као уосталом и топлине, светлости или анђела – јасно се разликују од прелести. Благодатни душевни покрети испуњавају увек дубоким смирењем, мукотрпним самопознањем и сиромаштвом духа. Благодатна виђења се откривају у тихој светлости и души саопштавају дубоки мир. Покрети прелести, напротив, повећавају високоумље.

Привиђења се појављују у „ружичастом светлу“, изазивају радозналост, распаљују и стварају немир и пометњу. Често унутрашња топлина, која прати молитву, постаје повод за прелест. Постоји природна топлина која се јавља као последица унутрашње сабраности у срцу. Благодатна топлина, међутим, испуњава блаженством и унутрашњим добрим осећањем. Постоји такође и једна телесна загрејаност која настаје кроз неумерену ревност у молитви.

Прелест почива у томе да се загрејаност, тј. природна топлина, прихвати као духовна, благодатна топлина. Тиме човек прихвата високо мишљење о себи, сматрајући да је већ све постигао и да стоји на врхунцу савршенства. Телесна загрејаност се од духовне топлине разликује по својим плодовима. Плодови телесне загрејаности су уображеност, неумерено самопоуздање, превазношење и гордост. Плодови, пак, духовне топлине према Богу су срдачно покајање, смирење и мукотрпно самопознање (свети Игњатије Брјанчанинов).

Ко тражи топлину само ради блаженства које пружа, развија духовно сладострашће. Они, пак, који се трезвоумно моле теже да брзо превазиђу сладост и да једино пребивају у срдачном покајању пред Богом. Лажни мистици, напротив, везују сву своју пажњу за топлину, почивајући у њој као у неком топлом велу, одржавајући њено блаженство и утапајући се у њој као у празнини. Не допусти да будеш преварен кроз унутрашњу сладост. Без крста она је колебива и опасна.

Гордост узрок прелести, самообмане. Смирење, пак, као супротна врлина, представља једини сигуран заклон од тога. Смирење је уништење свих страсти (преподобни Јован Лествичник). А где су страсти побеђене, нестаје и прелести. Јер, она долази од страсног уображења. Пред смиреним ђаво узмиче, јер не може да поднесе смирење срдачног покајања (преподобни Григорије Синаит).

Ако призивамо Бога, нећемо имати ради чега да се бојимо или да сумњамо. Ономе ко у смирењу и послушности стоји пред Богом и само Њега тражи, избегавајући самодопадање и превазношење, ни цела војска ђавола не може ништа нашкодити. Самоуверени и самовољни, међутим, који само на себи зидају, нужно падају у сваку прелесну заслепљеност и самообману.

Из књиге „Обитавање Безграничног у срцу“

фото

Advertisements