Ка­ко ка­жу Оци, крај­но­сти и са јед­не и са дру­ге стра­не, јед­на­ко су штет­не… „Ми тре­ба да идемо цар­ским пу­тем, кло­не­ћи се крај­но­сти обе­ју стра­на“ (Св. Јо­ван Ка­си­јан). Ову истински православну умереност не треба мешати са празном млакошћу, или са равнодушношћу, или са било којим обликом компромиса између политичких крајности.

 

Gaudi Jедан отац је причао: „У Келијама беше неки духовни старац који се одевао у рогозину плетену од трске. Једном он дође код аве Амона. Кад виде старца обученог у рогозину, ава рече: ‘То ти неће донети никакву корист.’ А старац (који је тражио духовни савет) упита аву: ‘Три помисли ме доводе у забуну: једна ме наговара да (сво) време проводим у пустињи, друга да одем у туђину, где ме нико не зна, и трећа да се затворим у келију, никога не видим и да једем сваког трећег дана.’ Ава Амон одговори: ‘Не треба да чиниш ништа од тога: боље седи у својој келији, једи помало сваког дана, а у срцу свом имај цариникове речи (в. Лк 18, 13) – тада ћеш моћи да се спасеш.'“

из књиге „Дела древних отаца подвижника“

Gaudi Uче­ње о овом „цар­ском пу­ту” из­ло­же­но је, на при­мер, у Ду­хов­ним по­у­ка­ма св. аве До­ро­те­ја, где он по­себ­но ци­ти­ра Пе­ту књи­гу Мој­си­је­ву (За­ко­ни по­но­вље­ни): „Не скре­ћи­те ни де­сно ни ле­во, не­го иди­те Цар­ским пу­тем“ (5. Мој. 5,32;17,11). И све­ти Ва­си­ли­је Ве­ли­ки ка­же: „прав срцем је онај, чи­ја по­ми­сао не скре­ће ни у пре­те­ра­ност, ни у не­до­ста­так, не­го је усме­ре­на само пре­ма сре­ди­ни до­бро­де­те­љи”. Ипак, нај­ја­сни­је је то уче­ње из­ра­же­но код ве­ли­ког право­слав­ног оца из V ве­ка, св. Јо­ва­на Ка­си­ја­на, пред ко­јим је ста­јао за­да­так сли­чан оно­ме ко­ји да­нас сто­ји пред на­ма – да пред­ста­ви чи­сто уче­ње Ис­точ­них Ота­ца љу­ди­ма на За­па­ду, ко­ји су би­ли ду­хов­но не­зре­ли и још ни­су схва­та­ли ду­би­ну и пре­фи­ње­ност ис­точ­ног ду­хов­ног уче­ња, те су сто­га, при­ме­њу­ју­ћи ово уче­ње у прак­си, ла­ко па­да­ли у крај­но­сти би­ло не­ма­ра, би­ло пре­те­ра­не стро­го­сти. Св. Јо­ван Ка­си­јан је пра­во­слав­но уче­ње о цар­ском пу­ту из­ло­жио у свом де­лу „О ра­су­ђи­ва­њу”, ко­је је св. Јо­ван Ле­ствич­ник (Ле­стви­ца, IV, 717) оце­нио као „дивну и ве­о­ма уз­ви­ше­ну фи­ло­со­фи­ју”:

„Да­кле, свом си­лом и са нај­ве­ћом бри­жљи­во­шћу ми тре­ба да се тру­ди­мо да кроз сми­ре­ње стек­не­мо до­бри дар ра­су­ђи­ва­ња, ко­ји мо­же да нас са­чу­ва не­по­вре­ђе­ним од пре­те­ри­ва­ња обе­ју стра­на. Јер, ка­ко ка­жу Оци, крај­но­сти и са јед­не и са дру­ге стра­не, јед­на­ко су штет­не – и пре­те­ран пост и пре­је­да­ње, и пре­те­ра­но бде­ње и ду­го­тра­јан сан, и дру­га пре­те­ри­ва­ња… Расу­ђи­ва­ње учи чо­ве­ка да иде Цар­ским пу­тем, уда­ља­ва­ју­ћи се од крај­но­сти обе­ју стра­на: не до­пу­шта му да се са де­сне стра­не об­ма­њу­је пре­те­ра­ним уз­др­жа­њем, а са ле­ве да се препушта ле­њо­сти и сла­бо­сти… Ис­ку­ше­ње са де­сне стра­не опа­сни­је је од оно­га са ле­ве: неуме­ре­но уз­др­жа­ње штет­ни­је је од пре­је­да­ња, јер се уз по­моћ по­ка­ја­ња од овог по­след­њег мо­же пре­ћи на пра­вил­но ра­су­ђи­ва­ње, а од пр­вог не мо­же” (тј. чо­ве­ку ко­ји се гор­ди сво­јим добро­де­те­љи­ма за­тво­рен је пут пре­ма по­кај­ном сми­ре­њу, ко­је омо­гу­ћу­је спа­се­ње). („О Расуђи­ва­њу“ II, гл. 16,2,17)

Да­нас је ва­здух то­ли­ко за­си­ћен ду­хом „ре­фор­ми­са­ња”, да ће сви они, чи­ји су по­гле­ди заклоње­ни на­ле­том ду­ха вре­ме­на, истин­ски пра­во­слав­ну уме­ре­ност сма­тра­ти за „фанатизам”; али онај ко се пре­ма то­ме пи­та­њу од­но­си озбиљ­но и све­му при­ла­зи са тач­ке гле­ди­шта све­то­о­тач­ког уче­ња, про­на­ћи ће цар­ски пут у уда­ља­ва­њу од би­ло ко­је вр­сте екстремизма.

Ме­ђу­тим, у на­ше да­не не­ма пра­во­слав­ног учи­те­ља ко­ји би дао при­мер здра­ве и усрд­не право­слав­не уме­ре­но­сти, као што је био по­чив­ши ар­хи­е­пи­скоп Џор­дан­вил­ски Авер­ки­је; њего­ва мно­го­број­на де­ла и про­по­ве­ди оди­шу све­жим ду­хом истин­ски пра­во­слав­не рев­но­сти, без ика­квог скре­та­ња „у де­сно” или „у ле­во” и уз стал­но ис­ти­ца­ње ду­хов­не стра­не истин­ског Пра­во­сла­вља (ви­де­ти на­ро­чи­то: „Све­та рев­ност”, The Orthodox Word, мај-јун 1976)…

јеромонах Серафим Роуз, 1976.

Пратите ову тему на форуму ЖРУ: Права мера подвига – царски пут

фото
Advertisements