Он (ава Зосима) се сетио брата који је имао поврће, те је додао: „Није ли он сејао? Није ли се трудио? Није ли садио и обрађивао?

 

Gaudi Mеђутим, он није чупао и није бацао: он је имао као да нема [ништа]. Стога, када је код њега дошао старац са намером да га испроба, и почео да уништава [поврће], он се изгубио и сакрио. Када је остао само један корен, он му је рекао: „Ако желиш, оче, остави га да те угостим“. Схвативши да је брат истински слуга Божији (а не поврћа), свети му је рекао: „Дух Божији је починуо на теби, брате“. Да је био пристрасан према поврћу, одмах би се пројавила његова туга и узнемирење. Међутим, он је показао да га је имао као да га није имао“.

Ава Зосима је рекао: „И демони примећују такво понашање. Видећи да се човек према стварима односи без страсти, не узнемиравајући се и не секирајући се [због њих], они закључују да он хода земљом, али да у себи нема земаљско размишљање“.

ДобротољубљеРазговори блаженог аве Зосиме


„…не дам да ишта овлада мноме.“ (1 Кор. 6, 12)

Gaudi Pристрасности треба разликовати од страсти. Сатана стално напада људске душе; циљ његових напора јесте удаљавање душе од Бога и он то чини свим њему приступачним средствима. Он се труди да у себи подигнемо кумир којем бисмо уместо тога дали своје срце, о којем бисмо стално размишљали. Због тога нас вара – богатством, славом, влашћу, пристрасношћу према  људима,  животињама,  стварима,  наукама,  уметности, књижевности,  поезији,  спорту  итд.  О. Александар  Јељчанинов  пише:  “Тајанствена сфера  уметности  је  тако  привлачна,  међутим,  њене  уобичајене  црте  су:  егоизам, гордост, шкртост, слава.”

На пример, пристрасност (не Христова љубав) према деци или ближњима може да доведе до одрицања од Бога.

Постоји пристрасност и према добрим предметима, међутим, и она представља препреку на путу стицању Светог Духа Божијег. Тако на пример, због пристрасности према читању духовних књига хришћанин може да запоставља молитву и своје обавезе према ближњима.

Игуманија  Арсенија  каже:  “Ако  се  човеку  деси  да  се  одушеви  нечим  или неким,  ова  пролазна утеха прља срце,  чини  човека  мање  способним  за примање Господа, једном речју, удаљава га од циља.”

Уједно, пристрасности увек лишавају човекову душу мира. Уколико у души постоји макар мала пристрасност према нечему или некоме неће га мимоићи туга. То је исто као што пристрасност према вину или дувану штетно делује на тело.

Како  савладати  пристрасности? Овде  је веома  важно  да их  човек  на  време открије у себи, да постави тачну дијагнозу.  То није лако, и хришћанин често добрим сматра оно што је заправо од лукавог, што омета његов духовни раст и угњетава душу.

Ево због чега је веома важно живети под руководством старца који би на време могао да укаже на душевну болест.

Услед недостатка оваквих наставника човек треба пажљиво да ослушкује мишљење духовно блиских људи људи. Господ је тако милостив да са свих страна можемо да добијемо Његова упутства и помоћ ако будемо смирени и ако изоштримо свој духовни слух.

Метода лечења од пристрасности је иста као и кад су у питању све друге болести душе:  ватрена молба за помоћ „Лекару душа и тела наших“ и упорна молитва за избављење од пристрасности. Сам Својим изабраницима шаље благодатне лекове за избављење од пристрасности.

Предмет пристрасности често заузима најугледније – прво – место у човековом срцу, место које треба да припада само Богу. Због тога је пристрасност и мрска „Богу – ревнитељу“ јер прља срце и одваја од Бога.

Чак и праведни људи имају неку јаку пристрасност, извесну “Ахилову пету” на душевном телу врлина. Управо на то место Бог усмерава лек.

Пример из Библије: патријарх Јаков воли Рахиљу, а прво за жену добија Лију. Највише воли синове Рахиље – Јосифа и Венијамина, и Господ узима управо Јосифа, а касније и Венијамина.

Шаљући слична искушења Господ показује Својим изабраницима да њихова срца нису слободна од људске немоћи (пристрасности), која у њима помрачује љубав према Богу. Тако често само када доживи тешка искушења човеково срце може да се исцели од пристрасности.

Значај земаљских пристрасности се јасно огледа на преласку душе у загробни свет. Тешко умире душа која има много земаљских пристрасности и везаности. Благо ономе ко их се на време ослободи.

Схиигуман Сава – „Покушај грађења хришћанског погледа на свет“

Advertisements