Пише: Марко Радаковић

Брат Луције љубазно и усплахирено је дочекао Руфима који дође са човеком испиљена лика и погурених рамена. Жив и гласан разговор убрзо се стиша. Једни у чуду, а други у некој прикривеној љутњи загледаше  слабашну и неуредну појаву која је са Руфимом дошла, а која се одазивала на име Сократ. Гледао је у под и као да је пазио да никоме ни случајно не упути поглед.

„Шта ће он овде?“, зачу се шапат.

Луцијев дом беше простран, комфоран, необично мирисан, али и веома хладан због мермера који га је красио и високог свода који је био украшен многобројним античким мотивима. Налазили су се у холу, који беше заиста дугачак, али не толико и широк, са светло зеленим зидовима преко којих је играла светлост упаљених светиљки. Троје снажних, црномањастих слуга и једна слушкиња обла и пријатна лица били су обучени у римске, беле хаљине  и стајали су спремни за рад – они су недавно крштени. Руфим их прве уочи и посла им ведар поздрав погледом. Млади ђакон Антим стајао је поред врата и од придошлица узимао уколико су донели храну или какву помоћ за потребите. Већ је све било постављено за послужење које је касније требало да уследи.  Наравно, држала се традиција обедовања са простирке на поду, те је око седамдесет људи било у полулежећем положају и сви усташе кад видеше епископа да улази. Било је мушкараца и жена, највише младих и средовечних и тек неколико стараца. Неки су обучени у старе, изношене хаљине, други у новије и лепше. Видело се да су различитих статуса у друштву, а по физиономији лица и пути коже видело се да је неколицина из различитих крајева римског царства.

„Нек је мир са вама, браћо и сестре.“,  насмеши се Руфим свима.

„ И с твојим духом!“,  они отпоздравише.

Луције, иначе стидљив и повучен, беше симпатично неспретан у настојањима да буде савршен домаћин. Он узбуђено упути епископа у зачеље трпезе и крену да тртља нешто својим слугама, претерано гестикулишући рукама.

„Луције“, насмеши му се Руфим, „ све је у реду, седи овде са нама.“

„ Не, ја морам да уредим, волео бих да… Знате, обед ће бити скроман, не замерите, а драго ми је да…“, стави мршаву руку на чело. „Осветљење!“, лупи длановима својих кракатих руку о бутине. „Не види се довољно, још светиљки је потребно.“ , он упери кошчати прст ка светиљки.

„Седи.“ , понови епископ нешто озбиљније. Овај поче да клима главом и престаде са климањем тек кад, и даље видно нервозан, стаде поред осталих. Сви присутни пажњу су усмерили ка епископу.

„ Да ли чекамо још неког…?“,  он тихо упита Филипа који му приђе. Овај летимично погледа окупљене и климну главом. Руфим седе, а за њим и сви окупљени. Мало су се тискали. Кад се комешање смири, Руфим поче свој говор.

„ Као прво, да се захвалим нашем домаћину и свима који су се потрудили да до ове вечере Господње дође. Драго ми је што смо се окупили у оволиком броју. Времена су тешка и разумем оне који нису могли да дођу, убеђен сам да имају разлоге. Прошло је око месец дана да нико из наше цркве није изгубио живот због своје вере, и то ме, поред све вере у награду на Небесима, радује, јер уједно се нико није ни одрекао доброг Имена у Којем смо се сви скупили. Надам се да у својим молитвама помињете нашу браће и сестре из Рима и осталих већих градова, јер, колико долазе вести из тих крајева, реч је о стотинама и чак хиљадама који су… убијени. И о још већем броју оних који су се одрекли. Помињите у молитвама и наше који су погинули.“ , присутни немо и болно слушаше. „Па нека нам буду охрабрење и узори у овим тешким временима. Да издржимо ову муку која нас је снашла“

„Зашто не би престали са свим тим?“,  неки груби и гневни глас поремети благи ритам причања.

„Престаће у своје време, Филеје.“,  одговори Руфим.

„ Нисмо једини којима смета римска страховлада и окрутни режим. Можемо оформити војску! Град по град, стићи ћемо до Рима!“ , настави Филеј, а речи као да му у устима горе и крећу на Рим.

„ Неки Јевреји би стали уз нас, ни они не воле клањање царевом кипу!“, добаци неко од људи.

„Доста нам је да живимо у страху!“, неко опет викну.

„Месија није на то позивао!“

„Није решење у рату!“

„Али, све ће нас истребити!!“, започе свеопшта галама.

Руфим викну.

„Смирите се! Смирите се!“ Једва поново наступи тишина. Епископ настави жустро.  „Лагао бих ако бих рекао да ја на нешто слично нисам помишљао! И да нисам беснео и на цара и на царство, и да нисам пожелео свима њима смрт, због свега што су нам учинили и зла које су нам нанели. Али не смемо тако размишљати, не можемо нагло мењати стање ствари! Господ  је мирно носио крст! Ни Он сам их није протерао, и Он је жртва римског права и режима!“

„Какав Рим, њега су Јевреји убили!“,  гакну неки онижи и дебели човек са краја трпезе.

„Ја нећу да се ујединимо са Јеврејима и они су нас гонили, сам Бог их је омрзнуо!“, зачу се нека жена, једна од ретких жена чији се глас уопште чуо.

„Шта говориш глупости…! Овде нас има јеврејског порекла! “, и поново наста метеж. Руфим гурну длан у густу косу, чекајући да се смире. Филип устаде и пресече вику својим силним, продорним басом:

„Тишина!!“

Једва некако сви заћуташе. Филип седе. Руфим поћута, па рече, видно нервозан:

„ Такве опаске не приличе некоме ко себе назива хришћанином. Тиме се претварате у прогонитеље горе од Римљана.“

Завика гневно, колико га грло носи:

„ Хоћете ли да будете попут њих!!? Да ли сте гладни њиховог отрова!?“ Поглед  му је брз, немиран, као да се труди да погледа свакога у очи и ту пронађе одговор на своје питање. „ Желите ли њихове окрвављене мачеве да узмете у руке и наставите њихово дело?! Да гоните и убијате сваког ко другачије од вас мисли, верује, понаша се!?“ Он устаде.

„ Ево вас, сабраних, из свих народа. Па, опет, не толеришете се, камоли волите. Бог је све разлике међу нама надвисио, превазишао, да би се сви ми кроз Њега ујединили. А не ово!“,  разочарано рашири руке. „Не. Не ово… Зар је Он умро да би ми убијали?! ‘Моја је освета, говори Господ!’ Али је и молио Оца да опрости онима који Га убијају, па будимо Његови ученици до краја! Није Христово Јеванђеље пасуљ, па да проберемо шта нама одговара и делује сласно, а све што би у себи носи горчину одбацимо! Све је то шака Господња дала са разлогом, није на нама да одбацимо ни зрно! Та иста шака која нам је дала живот и дозволила ово страдање поставиће ствари на своје место! Хоће! Кад се гвожђе довољно загреје и клинови оснаже ударањем маља, биће забодени у углове и држаће Нову Скинију! Ми смо то гвожђе, ми и сви они које Господ одабере! Па нека нас живот шиба, удара, троши, било то бичем Римљанина, или чиме год ово време доноси! Али то се дешава са циљем, верујте у то. Том надом дишите! И баталите се узимања правде у своје руке!“

„Бог ће морати преко нечије руке спровести правду.“ , тихо додаде глас из гужве. Руфим га одмах препозна.  „Зашто то не би биле наше руке?“

Људи се мало померише и указа се тмурно Леонидово лице.

„Дошли смо овде да се помолимо Богу.“, настави Руфим тише „Замолићемо Га и да нам да снаге да останемо људи у овој муци која нас сналази. Па ће нам на, само Њему познат начин, пружити одговоре.“ Руфим смирено седе. „И договорићемо се како да помогнемо онима којима је помоћ најпотребнија. И молим вас… осећајте се слободно да кажете шта вас тишти. Зато смо овде. Сутра ћемо узети Тело и Крв Господа нашега, све с…“

„ Мене тишти шта ће ОН овде!?“, видно љут, Филеј упери  прст у Сократа.

„Тачно, Руфиме, зашто он седи ту, ко му је дозволио!?“

„Браћо и сестре.“, обрати им се Руфим благо. „Свима је познато да је наш брат Сократ пре скоро годину дана подлегао великим мукама и да се присилно одрекао хришћанског имена и своје вере… Као што такође знате, он се одрекао тек након што су мач ставили под врат његове жене… Иако ни на који начин не налазимо оправдање за његов пад, због чега је био удаљен од Тела и Крви Господње оволико дуго… ипак његово одрицање на неки начин можемо сматрати жртвом зарад ближњег…!“

„ Жртвом!?“, Филеј нагло устаде, оцртавала му се мишица док је у бесу скупљао песнице. „ Па му се величина греха смањује!? Не, учинио је то да себе спасе!! Или зар нисте чули за мајку која је гледала како јој убијају три ћерке!?“, говорник је погледом тражио подршку у сабранима и многи заиста почеше да климају главом. „Зар је она онда погрешила!? Не правите будале од наших светих уздижући овe кукавице на пиједестал мученика!“

Већина устаде. Поново се зачу граја. Сократ ужурбаним корацима изађе из просторије, погнуте главе. Никога није погледао у очи ни док је излазио.

„А због какве жене си се одрекао вере…! То тек сви знамо!“, грмео је Филеј за њим подругљиво.

Леонид устаде и пође за Сократом. Епископ скоро да дотрча до Филеја и  унесе му се у лице. Филеј је био за две главе виши од њега, али то Руфима није спречило да га гледа са чврстим уверењем да је у могућности да га сравни са земљом. И деловало је да је спреман сваки трен да то учини.

„ Каквим судом судимо онаквим ће нам се судити!“

„ Хула на Духа Светога се не опрашта никоме!“, прошапта Филеј гневно. „А он је јавно похулио!“

„ Ти си у име цара и у име његове божанске славе одрубио главе десетинама људи.“

Филеј спусти поглед.

„ То… то сам чинио пре него што сам постао хришћанин…“

„ Па ти се величина греха смањује..!?“  Филеј је ћутао. „Красно је било твоје богослужење, твоје царослужење! Људи које си ти секао и убио… Реци ми, искрено, јеси ли уживао!? Јеси ли волео то што радиш!? “

„ Руфиме!!“, прекиде га Филип ухвативши га за раме и одгурнувши га од бившег гладијатора. „Доста је. Доста је“.

Филеј је тешко дисао. Био је скрхан. Чинило се да плаче. Руфим се обазре. Сви су га гледали чудно. Разочарано. Забринуто. Руфим је и даље био љут.

„Не гледајте ме тако. Као да сам рекао нешто ново. Као да не могу свакоме од вас пронаћи неки грех који чучи у вама, или вришти из вас, као да вас све не могу презрети због онога какви сте!! Као да и ви мене не можете осудити због мојих грехова! Да, хајде сви да се међусобно осуђујемо и мрзимо, да направимо градацију више и мање грешних!!  Христос је био у друштву курви, лопова и шљама свакакве врсте! Он је био њихов пријатељ… Зато што је и у најгорој особи умео да види оно најбоље и умео је да ослободи човека пакла који носи у себи! Зар ви негујете свој пакао!? Ха!? Зар у свакоме од вас постоје просторије са огњем и сумпором у које бацате оне које сматрате горима од вас!? Што више људи гурнете у ту ватру, она ће бити већа! Тако храните сопствени пакао, сопствено зло! А ваше зло када постане веће од вас самих, окренуће се и прогутати вас!!“

„Зар онда треба да трпимо свакога!?“ , узвикну нека ситна жена.

„Не. Не мораш трпети свакога. Само пази. Једнога дана лако се може десити, да баш ти  своме брату, сестри, мужу, комшији  или детету постанеш свако.“

„ Тихо!“ , прену се млади Антим. Напољу се чуло марширање војске у даљини. Већини се оцрта страх на лицу. Марш се приближавао. Промаја залелуја пламен једне светиљке, он запрети да ће се угасити, али поново трепераво нарасте. Ритам корака бивао је све гласнији. Филипова жена, Мина, приби се уз мужа, тражећи у њему заштиту. Крупни Филеј стегну песнице, као да ће сваки тренутак избити битка.  Свима лакну кад схватише да се војска удаљила.  Епископ рече: „Помолимо се Богу!“

Извор: Авденаго

Advertisements