Чиме се чува трезвеност ума, одакле долази сањивост и хладноћа мисли која гаси свету топлоту у души и усрдност према Богу?

Gaudi Oву свету топлоту чувају трезвена мисао и ватрена ревност, како би храборо и стрпљиво сваког часа и свим силама ограђивали своју душу од раслабљености. Ревност удаљава сваки отпор, успаваност, тегобу, рслабљеност и униније. Та ревност се снажи, покреће, разгорева и преставља чувара дома добродетељи. Уз њу, неопходни су и обични поклони, рукодеље и подношење хладног ваздуха, јер је то велика помоћ и сила протв сна, лености, исцрпљености и раслабљености. Ваља се молити на свежем, тј. прохладном месту, јер се тада крв не слива у ноге; само, то није за немоћне и болесне него за здраве. У топлој соби нападају дремеж, сан, лењивост, умор, раслабљеност, што притиска и савладава подвижника. Ништа тако не замара подвижника, као ове немоћи. Осим тога, пази на себе: од разговора долази многоглагољивост; од многоглагољивости – празнословље; од празнословља – доколица; услед доколице остаје се без добрих дела, након чега човек упада у свакојако зло.


Gaudi U пустињи, у усамљеничком животу, води се шест великих битака: против лењости, униније, сна, очајања, исцрпљености и страха. Због ових шест страсти св. Оци не дозвољавају усамљенички живот. Сан је заиста погубнији и од лењости, и од унинија, и од очајања, јер од њега потичу и ове последње, и многе друге страсти. Исцрпљеност и страх нападају касније. Кад неко спава незаситим сном, како то другачије да назовем него – леношћу. Кад мрачни сан надвлада, подвижник тугује и љути се због пропуштеног времена. Затим долази очајање због губитка спасења душе и јавља се помисао која рањава савест, говорећи: “узалудан је твој труд, јер те је сан савладао“. Велика је, браћо, несрећа сан: као што магла прекрива сунце, тако сувишан сан заклања сазерцатељну снагу ума, и навлачи, као какву завесу, заборав на ум, који од тога постаје забораван и неосећајан за било какво духовно добро. Заспао је стражар и разбојници су напали; кад је ум неосетљив, све постаје мрачно и страсно. Као тамом да помрачују ум или водом да гасе огањ, тако демони поспаношћу и сном нападају, не би ли душу могли да лише свх добрих дела и наведу страсти на њу. Сав напор и труд демона против нас састоји се у томе, да нашу душу одвуку од Бога и непрестаног подвига. Због тога на сваки начин покушавају да нас наговоре да останемо у сујети овог света, или желе да нас погрузе у сан да би нам тако кроз испразно живљење украли време. Сан је један, али су бројни његови узроци: природна потреба, преједеност, маштања, разговори, пометеност, невоље, демонска завист, униније, или непотребан и прекомеран пост, од кога изнемогло тело тражи мир у сну. Као што преједање и опјање прелазе у навику (кад неко свикне на то да много једе, а нарочито да много пије; када пак навикне да мало једе и пије, тада и природа тражи мало) тако је и са сном: ако неко ослаби и не бори се против сна, него хоће да спава до ситости, тада и његова природа захтева много сна. Такав свагда као да у тами проводи живот, ум му је непрекидно мрачан и не стара се око упражњавања добродетељи. Ако неко навикне да спава мало, тада ће и природа његова да тражи мало. Неумерени сан је врло погубна навика; ко је такву навику у младости стекао, тај треба још у почетку одрицања од света да се потруди и да устане портив ње. Ако неко хоће да буде бодар, да победи сан док стоји, седи или лежи, потребно му је много уздржања, трезвености ума, непрестане Исусове молитве, непомућеног безмолвија и ватрене ревности, како би сваког часа чувао своју душу да се не раслаби услед многог трпљења. Нека сећање на смрт спава и устаје са тобом – тада ће тело и против своје воље следити душу. Против сна ништа тако не помаже као као следеће четири добродетељи: уздржање, трезвеност, Исусова молитва и сећање на смрт. Ове добродетељи се називају снажном и разумном стражом. Без њих, станиште душе постаје сан и маштарење. Не може гладан стомак лежати сву ноћ на своме кревету, нити може сан да помрачи онога ко има трезвен ум; и неће губити време у кревету онај ко је искусио сладост молитве, нити ће се препуштати лењости онај ко има на уму своје полагање у гроб. Четири поменуте добродетељи увек постичу дух. Будимо бодри, уздржавајмо се, будимо трезвени, творимо молитву Исусову и имајмо сећање на смрт – тако се наоружајмо против сна; јер ако неко данима бди, а нема ове добродетељи, упашће у свакојако зло. Да би сан мало – помало био уништен, потребно је истрајно бдење, уздржавање, трезвеност, тврдо стајање на молитви и сећање на смрт. Када изнемогнеш стојећи на молитви, седи на столичицу сред келије, али се при том не ослањај на зид, јер ћеш се тако, ако задремаш, заљуљати и пробудити. Ако молитва почне да те успављује, узми књиге, прихвати се рукодеља и уз то се огради молитвом. Знај да само молитвом, без рукодеља, нећеш одолети сну – он ће те савладатти. Демони нас под изговором изнемоглости приморавају да седнемо и кад то није нужно, спречавају рукодеље, и одмах након кратког бдења наводе сан дубок као тама, помрачујући наш ум и погружавајући га у бесвесно стање. Зато их немој слушати драги подвижниче; никад не седи без књиге или рукодеља, не зато што је рукодеље неопходно, него да би се супроставио сну. Треба стајати као распет по сву ноћ борећи се против сладости сна, својски јој се противећи и не остајати у лењости. Пре но што обавиш уобичајно молитвено правило, присили се на тврду молитву, а после мало одахни уз рукодеље, како не би утонуо у сан. Рукодеље се прихвата за нужно због (наше) слабости. Сан ће још више ухватити корена и узрасти, ако му се човек по првом буђењу поново врати, као лењо теле или као свиња која жели да се стално ваља у блату. Од таквога ће анђео Божији одступити и он ће пасти у руке (бројних) непријатеља, који ће га држати изван (тј. у бесвесном стању) колико год буду хтели, показајући му свакојака маштања и привиђења. Ако се подигнеш из постеље, а сан, под утицајем демона, поново почне да те обузима, онда јуначки скочи, као од огња или од змије отровнице или од разјареног лава који хоће да те прождере. Супростави се сну подвижниче: кад устанеш освежи се мало на ветру, држећи се истовремено и молитве. Онај ко живи у самоћи не треба да спава на крају дана и на крају ноћи, пошто му од тога бива још теже, јер је то време – како пише неко од отаца – када св. Анђео, наш чувар, долази на поклоњење Богу дајући одговоре за наша дела. Одмарати се треба или пре или после свитања; птица, кажу, неће моћи да лети ако преспава зору. Непријатељи нас често приморавају да и у невреме спавамо, говорећи нам у уму: “хајде лези на трен па ћеш опет устати“, како не бисмо имали времена за читање књига или рукодеље. Послушаш ли их и легнеш, много ћеш времена изгубити. Навикавање на сан бива овако: кад се неко навикне да заспи пре времена – сан му се продужује; кад пропусти време за спавање – сан му се скраћује и остаје време за рукодељу. Од многог сна и преједања тело слаби, отежава и губи здравље. Уколико ти је борба коју водиш са сном тешка, онда спавај у одређено време или увече или ноћу, на топлом или хладном месту, већ према томе где се мање спава, а у топлом пази да се не угушиш димом, остало време не лежи на спавање него бди. Мера сна током ноћи, тј. у току једног дана је следећа: почетници – седам часова, средњи – четири, савршени – два часа и свеноћно стајање. Увек, и дању и ноћу, сходно могућностима, ваља бдети и устројавати. Ево анђелског бдења: кад човека ухвати први сан, устајање изгледа тешко и болно, као да су сви удови болесни и раслабљени, али кад човек издржи, устане и прошета за кратко на ветру, сви болови и тегобе ће ишчезнути и он ће сав дан бити весео и радостан што се није улењио. Тако поступај и победићеш сан. Кад не можеш поступити на описани начин, нађи себи друга, јер нико не може победити сан ако је усамљен, осим ако му се супростави свом силом – а пошто такав нема саподвижника и наставника међу људима, неопходна му је храборост и страх Божији. Зато су многи светитељи седећи узимали мало сна; неки су стојећи на молитви трептали очима, гледали или присулуживали светима; а ти, који волиш да спаваш, хоћеш да одолиш сну. Е не може тако!

Ако не савладамо сан – узалуд нам је сав труд. Зашто кад смо заједно са братијом бдимо и устрајавамо да се не бисмо посрамили, а кад останемо сами савладава нас сан и немамо више снаге? Очигледно зато, што смо ограничени и немамо добрих дела и страха Божијег. Свети Оци су устрајавали против сна док не би пали на земљу. Један од отаца је постављао свећу и близу ње узицу, за коју је везивао тег – кад свећа догори, узица би се запалила и прекинула, а тег би падао на тучани предмет, чији би га звонки звук пробудио. Други је имао веома узак кревет, и када би хтео да се (током сна) окрене – падао је. Неко је држао у руци камен, и кад би камен пао, то би га пробудило. Храброст и трпљење мати су сваком добром делу. Зато смо, братијо, дужни да будемо храбри, да трпимо, и Господ ће нам дати снагу у векове. Амин.

„Пољски кринови“ – Беседe 29. и 30.

фото

Advertisements