Тада рече: молим те онда, оче, да га пошаљеш у кућу мога оца, јер имам петоро браће; нека их увери – да не би и они дошли на ово место мучења. Али Авраам рече: они имају Мојсија и пророке, нека послушају њих. Он пак рече: не, оче Аврааме, него ако им ко из мртвих дође, покајаће се. Рече му: ако не слушају Мојсија и пророке, неће их придобити ни онај ко васкрсне из мртвих. (Лк 16,19-30)

Gaudi Nико не може порећи да ћемо пре или касније умрети. Зато неће бити за чуђење то што нам је Господ дао више прилика за разумевање оног што нас чека. Један вид таквог сазнања је кроз приче, параболе. У причи о богаташу и Лазару из Јеванђеља по Луки (16,19-31), Господ нам помаже да увидимо да ће стање нашег срца непосредно утицати на нашу вечност с Њим. Ако желимо да избегнемо паклене муке у којима се богаташ нашао мораћемо научити да приступамо другима са љубављу и саосећањем, али време одмиче. Имамо га само до дана смрти. Морамо потпуно искористити сваку могућност за преображај срца, како бисмо научили да волимо друге служећи сиромашнима са љубављу и саосећањем. Ако наставимо са хладним и себичним срцем наша будућност ће бити испуњена муком.

http://www.liveanewlifeinchrist.org/
http://myocn.net/avoiding-torment-hell/


Gaudi Vерујем да је сваки просечан читалац Светог Јеванђеља упознат са овом причом. На страну сада то да ли је реч о загробном или есхатолошком контексту, или, чувеној конфузији између два теолошка табора да ли је реч о смртности или бесмртности душе (видети обавезно: Јављење светаца у есхатолошким телима)

Оно што мене лично фасцинира у овом дијалогу између Бога и богаташа јесте забринутост богаташа да и његова родбина не дође на место на којем се он налази. Пред собом видимо готово један смирен дијалог између два гласа које дели провалија о којој не можемо ништа рећи. Упада у очи да ако је пакао место агоније тешко да неко може водити смирен дијалог са Богом. Од бола је немогуће произносити речи. Агонија потире језике. Остаје грчење. Овде не видимо то. Богаташ као да не осећа неку већу разлику у поређењу са животом какав је живео. Помиње се жеђ. Можда је реч о жеђи за смислом. Тешко да је реч о жеђи за Богом јер не видимо тај искорак богаташа. Можда је само реч о изласку из проблема. Како год.

Пакао се у неком класичном теолошком систему преводи као доживљај енергија Божијих које неће за све бити истог укуса у зависности од усличњавања свог идентитета Богу или онога што Богу није налик. Други аутори говоре о паклу као одсуству Божанских енергија, мада остаје нерешен проблем да ли постоји место где Бог онда није присутан. Христос је у тоталности категоричан када пакао описује као „таму, шкргут зуба, црва који не мирује“, мада ниједан од ових описа не мора бити увршћен у значење да је Бог Тај Који иста осећања изазива. Владика А. Јевтић говори да ћемо стати пред Бога као пред Огледало и да се пакао или блаженство дефинише на основу тога какве ћемо себе видети у том Одразу. Апостол говори да ће се спасити само оно што претрпи деловање Духа. Како год, имамо пуно занимљивих исказа.

Када говоримо о паклу, замишљамо да ће тамо завршити најбруталнији и најгрозоморнији људи који су по својој наравни постали слични демонима. У случају богаташа нешто шкрипи. Уместо да показује одсуство емоција, осетљивости, он, парадоксално на месту агоније, постаје забринут за оне према којима није умањио запремину љубави јер показује да није равнодушан, него да се брине за своју браћу. Помало антиномично са обзиром да смо навикли да је језик хришћанства утемељен на брижности за друге. Зашто би богаташ уопште показивао забринутост за најмилије? Уместо да буде равнодушан или да мисли на своје тек задобијене ране, он брине за друге, дакле, не мисли чак ни са себе. Помало контрадикторно са обзиром да смо навикли да је језик хришћанства утемељен на одсуству себичности. Овде видимо да богаташ брине за друге и не мисли на себе. И све то у адским мукама? Онда пред нама не треба да је Лазар у првом фокусу већ богаташ.

Решење ове приче не видим. Можда зато што је и мени пакао близак, не знам. Можда и зато што ова прича још није завршена. Или можда још није ни испричана него у нама чека развој. Можда ни пакао није толико фаталан ако само настављамо да живимо своје ја онако како смо већ навикли. А можда пред нама оживљава оно Силуаново да се у паклу кали нови човек држећи свој ум у паклу без очајавања. У суштини, коју год опцију да изаберемо, свакако треба себе да разбистримо од можда превише навикнутости на поистовећење са оправданим Лазаром да се не бисмо осилили и дошли у позицију провалије која ће нас оделити и од Бога и од вољених богатећи се у надмености живљења.

Шта ви мислите?

Уподобљавање

фото

Advertisements