Један од честих изданака многоговорљивости (као што смо напред већ рекли), и то један од првих, јесте изданак унинија [тј. чамотиње]. Стога му и дајемо одговарајуће место у ланцу страсти.

Gaudi Uниније је раслабљење душе и немоћ ума, занемаривање подвига, мржња на монашки завет, хвалитељ световњака, клеветник Бога – као да је немилостив и нечовекољубив. Оно је клонулост у богослужењу, немоћ у молитви, оно је у служби гвоздено, у телесном раду вредно, у послушности неискусно.

Послушан човек не зна за униније, вршећи кроз видљиви рад свој основни, духовни задатак.

Општежиће је противник унинија. Човеку, пак, безмолвнику, оно је вечни пратилац: до саме смрти се не повлачи и све до скончања његова не престаје да се бори против њега. Видевши келију отшелника, оно се осмехује, и приближивши му се, настањује се крај њега.

Лекар болесника посећује изјутра, а униније подвижнике усред дана.

Гостопримство је подлога унинија, и подстиче на то да се радом сопствених руку чини милостиња. Усрдно побуђује на посећивање болесника, подсећајући на онога који каже: Болестан бејах, и посетисте ме (Мт.25,36). Саветује да се одлази к ожалошћеним и клонулим људима и, само будући малодушно – предлаже да тешимо малодушне.

Оне који су стали на молитву, овај безумни дух подсећа на нужне послове, и употребљава свако средство како би нас под неким згодним изговором отргнуо од мољења. За време служења првог, трећег и шестог часа, демон унинија у нама изазива језу, главобољу, а понајпре грчеве у трбуху. Кад настане девети час, мало подиже главу. А када је већ и трпеза постављена за обед, скаче са постеље. И када после поново дође време за молитву, оно поново тело чини тешким. Онога који је стао на молитву, погружава у сан, и неприличним зевањем из уста отима стихове.

Сваку осталу страст потискује по једна супротна врлина. Но, униније је за монаха свеобухватна смрт. Храбра душа васкрсава умрли ум, а униније и тромост душе растурају целокупно богатство нашег духа.

Како је овај дух један од осам предњака зла*, и то најгори од свих, поступићемо и с њим исто онако као и са другима. Додаћемо, међутим, следеће: када нема богослужења, нема ни унинија, и чим се канон заврши – очи се отварају.

Прави подвижници се познају за време унинија. Монаху ништа толико не доноси венац као борба с унинијем. Размисли, и наћи ћеш да се униније бори с онима који су на ногама; оне који седе саветује да легну, или да погледају кроз прозор келије, или да лупају и трупкају ногама.

Онај који плаче над собом, не зна за униније.

Нека и овај тиранин буде свезан сећањем на грехе наше, и ударан телесним радом. Нека га довуче по земљи помисао на будућа добра. Кад стане пред нас, упитајмо га: „Реци, дакле, ти, распуштени и одрешени, ко је тај који те је тако наказно родио? Који су ти потомци? Који су то који војују с тобом? Ко је твој убица?“ А он, тиранин, одговара: „Код оних који су прави послушници, ја немам где ни главу да наслоним; а имам код оних који се налазе у безмолвију, те живим с њима. Родитељке моје су многобројне: понекад неосетљивост душе, понекад заборав онога што је горе на небу, а може да буде и прекомеран рад. Моји су потомци: мени урођена манија сељакања с једног места на друго, непослушност према духовном оцу, заборав Страшног суда, а понекад и напуштање завета. Моји противници (који ме сада држе везана) јесу: богослужење са телесним радом. Мој непријатељ, помисао на смрт. А оно што ме убија, јесте молитва са чврстом надом да ће се добити блаженства. Ко је родио молитву – питајте њу саму!“

Тринаеста победа. Онај који ју је стварно у свему однео, опробан је за све.


  • Један од осам предњака зла: свака грешна мисао, тврди Илија Критски, своди се на осам главних страсти (или „помисли“), и то: стомакоугађање, и са њим блуд, сребро-љубље, тугу, гнев, униније, славољубље, гордост. Од нас самих не зависи да ли ће нашу душу ове страсти напасти или не (Схол. 2 уз Поуку XIV. Col. 872 ВС). В. такође и прим. 1) уз Поуку XXII

„Лествица“ – Поука XIII

фото

Advertisements