После много година одсуства, посетио сам живописно село у којем сам се родио. Оно одавно припада нашој породици. Тамо постоји величанствено гробље, које заклања вековима старо дрвеће. Под широким гранама дрвећа леже остаци оних који су их посадили.

Gaudi Dошао сам на гробље. Разлегле су се над гробовима плачне песме, утешне песме свештеног парастоса. Ветар је кружио по врховима дрвећа, шумило је њихово лишће, тај шум се стапао са гласом појања свештенослужитеља.

Слушао сам имена почивших, живих за моје срце. Ређала су се имена: моје мајке, браће и сестара, мојих дедова и прадедова, који су отишли. Каква је усамљеност на гробљу! Каква необична, света тишина! Колико сећања! Какав необичан, дугогодишњи живот! Пратио сам надахнуте, божанске песме парастоса. У почетку ме је обузео само осећај туге; затим је он постепено постајао лакши. При крају парастоса, тиха утеха је заменила дубоку тугу: црквене молитве су духовном насадом раствориле живо сећање на умрле. Оне су благовестиле васкрсење које очекује умрле! Оне су благовестиле о њиховом животу, позивале на блаженство тог живота.

Гробови мојих праотаца ограђени су кругом вековног дрвећа. Широко раширене гране стварају сенку над гробовима: под сенком почива многобројна породица. Ту леже остаци многих поколења. Земљо, земљо! На твојој површини се смењују људска поколења, као лишће на дрвећу. Мило се зелене, утешно, невино шуме ти листови, који се крећу ношени тихим дахом пролећног ветра. Њима ће доћи јесен, они ће пожутети, пашће са дрвета на гробове, иструлиће на њима. Када дође ново пролеће, други листови ће украшавати грање, такође – само док траје њихов кратки ред, и такође ће увенути, ишчезнути.

Шта је наш живот? Зар исто то, што је и живот листова на дрвету?

 

20. Maj 1844.

Село Покровско, Вологодска губернија.

„Аскетски огледи“

фото

Advertisements