Људи Атињани, по свему вас видим да сте врло побожни“… (Дела ап. 17, 22)

Gaudi Pравославни нису самодовољни и небрижни за спасење других. Црква љуби свет као Божју творевину и жели да га преобрази у Царство Божје; свет је „објекат њене љубави, бриге и делања“ (Шмеман 1997: 97). Зато Црква не сме да буде „самозатворени и аутоцентрични религијски гето“, јер „она не постоји ради себе саме, већ ради света и његовог спасења“  (Шмеман 1997: 97, 177). У природи хришћана је да зидају мостове, без обзира колико их други рушили.

Предање није музеј старина који се за празнике и прославе отвара и проветрава, већ је то жива баштина која се непрекидно обнавља и објављује у богослужењу Цркве, али и у другим видовима живота православних народа. Предање је непрекидно актуелно јер оно дише Светим Духом, који му чува сјај, укус и боју. Предање, као ни православна култура која се на њему назиђује, није затворено према другим православним народима, као ни  према другим народима, културама и религијама (Стокановић 2004: 48). Као што је човек који нема општење са другим особама себе осудио на духовно и душевно разбољевање, тако су и затворени и самодовољни народи и културе осуђени на кварење и нестајање, зато „јер човек живи не у самоћи, не у затвору као монада, и црпи моћи за свој живот не из самога себе. Човек се корени у ‘другоме’“ (Флоровски 1991: 8). Поготово православна култура, будући да је Христом ослобођена од лажи, лицемерја и смрти, може и мора слободно да излази пред друге народе и културе, без обзира на то колико они то хтели или били искрени у томе. Архиепископ Анастасије о овоме пише: „Култура која ствара не идентификује се са једном облашћу, са једним народом. Не постоји затворени круг. Она је стално отворена према другим групацијама. Не тражи се једнообразност, већ једнодушност у вишезвучју. Прихватање културне вишеобразности увек је било карактеристично за православно Хришћанство“ (Јанулатос 2002: 108). Човек и народ утврђени у вери, могу слободно излазити пред друге људе и народе, и сведочити истину о Христу, дајући, али и примајући. Наша култура, заједно са информативним системима, треба да посведочи да ми желимо да се што већи људи број спасе и задобије вечни живот (Стокановић 2004: 48).

 

Текст преузет са веб-странице часописа „Православље“

фото

Advertisements