Пише: Марко Радаковић

– Схватате, наравно, да сам овде грешком. Ово, напросто, није могуће.
– Ја се слажем са Вама, сигурно је грешка. Ужасна, ужасна грешка!
– Мислим, заиста, после свог мог напора и труда, па ја сам читав свој живот посветио томе да упознам Бога, а сада… ! Господе! Па… То значи да сам у нечему грешио, биће!?
– Ма не, није могуће, све сте учинили како треба! Још као дете сте све жртвовали и подредили Вашој љубави према Богу!
– Тачно! То је тачно! Задубио сам се у књиге, цео сам био у њима, и кад је трајала школска година и кад су били распусти, књиге су биле моји најбољи пријатељи! И црква! Из цркве нисам излазио! То су ми били најбољи пријатељи!
– То је зато што нисте проналазили разумевања код својих вршњака…!
– Па и нисам, да знате…! Они су живели за шалу, гласан смех, за испразне разговоре, за глупе проводе… Ја нисам био из те приче!
– Само би Вас повукли на дно, драги мој, нисмо ми од овог света!
– Знам, ја то знам! Али ни родитељи нису то најбоље схватали, нападали би ме да треба да излазим, дружим се, имам девојку! Упирали би прстом и мрмљали како цело село мисли да сам социопата и себичњак!
– То је зато што нису имали духовне очи, ништа више. Ви сте само упознавали Бога.
– Тачно. То је тачно. На теолошком факултету су макар професори умели да цене мој труд.
– Да, показали сте им изврсно знање! Од библијске егзегезе и теологије, преко догматике и филозофије, све до словца у типику!
– Није да се хвалим, али све сам знао!
– Знам, знам, другачије не бисте ни докторирали! Али и тада сте имали многа искушења, све због Ваше љубави према Христовој науци!
– Свакако! Надао сам се да су људи у граду широког ума, отворенији, академски грађани, али ни моја паства није ме најбоље разумела!
– О, они би створили златно теле, да им буде бог, да би могли да га виде и пипну! Такав им је бог требао, а не онај којег сте Ви проповедали!
– Тачно! Тачно! Мислили су да сам неки хладан и горд свештеник, само зато што нисам делио њихово сентиментално и патетично доживљавање Бога! Да не помињемо њихово паганско доживљавање Христа и обреда!
– А тек њихови испразни разговори и покушаји да се друже са Вама! Најтужније је што ни Ваша породица није схватала шта радите! Човек би помислио да ћете бар код своје супруге наћи разумевање, али не!
– Не, наравно… Она је хтела мужића, човека који би је држао за руку док шетају, који сваки дан цупка децу на коленима и прича им бајке пред спавање. Који је води на вечере и купује ђинђуве за дан жена.
– Није схватала да је Ваш позив много већи од тога!
– Много! Много већи! Профанлук није за мене, ја сам свештеник Бога Живога, па ја живим за Јеванђеље! Десетине књига сам написао не би ли други схватили оно што је Христос говорио! То је било моје звање! Мој крст, ако ћете тако!
– И децу сте усмерили ка строгим, али правилним хришћанским начелима! Сами су се касније одлучили на тако грешан живот. Све сте чинило добро, пожртвовано до краја!
– Јесам! Мислим… Јесам ли…? Зашто сам онда овде? То нема смисла! Читав живот сам провео испитујући Писмо, реч по реч, слово по слово, говорио људима о значају Евхаристије…
– Жудили сте за Царством небеским!
– Јесам. Све сам продао за Царство небеско, као у јеванђељској причи! Све сам њему подредио!
– Читав живот сте се трудили да упознате Бога.
– Тачно. То је тачно! Живот сам подредио томе да изучим и откријем Бога, не бих ли једног дана стао пред Њега! То… то је оно што је Господ тражио од нас, зар не?
– Ваљда нисте у нечему погрешили?
– Па… Не, нисам. Требао бих да сам у Царству небеском сад, зар не? Ово је рај, је ли тако? Мислим… Ако сам за живота упознао Бога, па онда бих Га требао сад, после смрти, срести…
– Да ли сте срели оног кога сте читав живот упознавали, за кога сте се читав живот борили?
– Ти… Ти ниси мој бог… Ти… Ти изгледаш као ја, мислиш као ја, говориш као ја… Ти си ја.
– Да ли сте срели оног кога сте читав живот упознавали, за кога сте се читав живот борили?
– Али… Па, не… Нисам то чинио због себе… То не може бити тачно… Ти, ти лажеш! Ти си само једно митарство, да, то си ти! Ти не можеш бити моја вечност!! Обмана, демон, дух таме, да, али моја вечност, не, никако…! Склони тај одвратни осмех са лица!!
– Да ли сте срели оног кога сте читав живот упознавали, за кога сте се читав живот борили? Оног, коме сте све подредили, за кога сте све жртвовали?
– Умукни!! Умукни, зли слуго!! Зачепи, изроде таме!! Господ је са мном!! То није истина!! А шта је са онима који су живели за своје ситне, пролазне бриге; који су дивљали и смејали се, где су они, а шта су све они радили док сам ја упознавао Бога!!?
– Они су живели са Богом.
– Мрзим те. Мрзим те. Убићу те. Убићу те. Прекини да се смешкаш, убићу те. Задавићу те голим рукама. Удараћу те док не цркнеш. Обећавам ти, ко год ти био. Прекини да се смешкаш, убићу те!
– Да ли сте срели оног кога сте читав живот упознавали, за кога сте се читав живот борили?

„Рече змија. …у онај дан, кад окусите с њега, отвориће вам се очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро, а шта зло.“ (Пост. 3 – 4)

Извор: Авденаго

Advertisements