Декларација* „Свештене заједнице“ Свете Горе о академском приступу теологији независном од искуства Цркве, и пијетизму одговарајућих религиозних организација.

Gaudi Pомоћ логике и језика западних теолога и духовна схватања која ничу из затвореног, пијетистичког менатлитета, не допуштају тајну тајноводствене [= мистагошке] међусвезе православне теологије и живог искуства… Трагична ситуација нашег времена, не дозвољава нам да се бавимо пијетизмом и застрањивањем теологије која произилазе из радионице схоластике, што је карактеристика Западних кретања, и која је активно негована у западној традицији која пати од својих подела и болести… Посебно данас, млади људи широм света, на неплодном путу кроз пусту дивљину такозване модерне цивилизације, остају незадовољни сувим научним приступом, са јадним стварањем незанимљивог пијетизма… Теологија универзитета и различитих хришћанских покрета треба поново да буде крштена у тајну нашег живог црквеног предања. То ће им дати ново усмерење и нове методе рада и евангелизације… Схоластичка, и духовно јадна, теологија је бескорисна за спасење човека. Догматски бескичмени пијетизам, који сматра да обожење представља побољшање каракатера, треба, по самој природи ствари, да буде одбачен. Таква теологија је на свом задњем издисају, а такав начин живота је безсилан да се одупре општој кризи нашег доба. То двоје заједно, теологија и пијетизам, творе уједно и узроке и последице духовног пропадања нашег времена. Ако је теологија Цркве таква, она неће створити оце и исповеднике који говоре реч Божију, већ хладне академске истраживаче и расправљаче садашњег доба. И ако духовност нашег предања буде оваква, она неће створити оце испоснике као „богове по благодати“ и „светила распознавања“, већ морбидне сентименталисте који ће се молити психичким халуцинацијама. Зашто бисмо ми бесциљно тумарали стерилним путевима хендикепиране и непотребне теологије, и нереалним, безукусним начином пијетистичког живота? И једно и друго је непознато нашем Светом Предању, страно жељама и потребама човека и недостојно њега.   Наше пијетистичке идеје о светости као „побољшању карактера“ су увреда и смеса беспомоћности, када се поставе уз свето искуство наших светих, који су примили Христа у своја срца „као светлост, на стваран и суштински начин, видећи невидљиво и спознајући неспознатљиво, са безобличним обликом и појавом с оне стране појавности“. Као Православни, ми осећамо да не припадамо Истоку само географски, нити се са Западом сукобљавамо у географском смислу. Ми припадамо Цркви нествореног божанског светла невечерњег, које спасава и Исток и Запад. Убудуће „нека нико од непосвећених“ не дотакне тајну Православне теологије, него нека „уста отаца наших“ без престанка у Цркви опевају Богородицу, која даје добра по благодати. Јер само у Њој и кроз њене свете, ми без недостатка идемо ка животу и спознаји.

*Текст је објављен у часопису Athonitikoi Dialogoi (1975, pp. 20-27) a propos of Prof. P.N. Trembelas’ work Mysticism-Apophatism Cataphatic Theology, vols. 1.2 (Athens, 1974)


За више информација о овој теми видети:

  1. „пијетизам“ – Вокабулар – Српски речник
  2. Протојереј-ставрофор Љубо Милошевић – „Пијетизам као еклисиолошка јерес“
  3. Христо Јанарас – „Слобода морала (осмо поглавље)

фото

Advertisements