Према досадашњим изворима, ранохришћанске манастирске библиотеке почеле су да се формирају почетком IV века, у истом периоду када је почео да се развија организован хришћанско-монашки начин живота.

Gaudi Iначе, основни елементи монаштва појављивали су се у најранијем животу Цркве. Било је појединих хришћана коју су напуштали градове и одлазили у пустиње да се духовно подвизавају и пре IV века, а било је и оних који су и у градовима живели повучено и издвојено. Неки (хришћани) су одлазили у пустиње због гоњења од стране царских власти и тако своје бекство преображавали у добровољан „подвиг“ духовне борбе.

Организован хришћанско-монашки начина живота настао је у северном Египту. Његов зачетник је био Свети Антоније Велики (око 251.–356.). Он се духовно подвизавао у потпуној самоћи као „пустињак“ (еремит). Његови велики поштоваоци долазили су код њега ради поука. На њихово упорно инсистирање, дозволио им је да се настане у близини и да оснују пустиножитељни манастир, који се састојао од појединачно одвојених келија (налик шаторима номадских племена). Житељи овог манастира живели су одвојено, без мeђусобне комуникације, не реметећи једни другима духовно-молитвену тишину без преке потребе.

Како је овакав начин усамљене духовне борбе био тежак, а за многе подвижнике и веома опасан, ускоро је почео да се организује други вид монашке насеобине – општежиће. По неким научницима овакву монашку насеобину први је основао Свети Пахомије Велики (око 290–346), док има и оних који тврде да је он био само један од многих старешина општежитељних манастира. Он је своје духовно подвизавање започео као пустињак. После стеченог духовног искуства дошао је до закључка да за подвижника нема користи од изолованог начина живота. Зато је основао општежиће, које није било само здруживање у дељењу живота, већ душекорисни заједнички живот, прожет „узајамном зависношћу и потпуним откривањем једних према другима“.

Заједница ученика се постепено окупљала око Пахомија у Таванеси (северни Египат), где је основан и манастир. Када се овај манастир испунио монасима, ускоро је основао други манастир у напуштеном селу Певоу (или Пву), близу Таванесе. До своје смрти основао је девет мушких и два женска манастира.

Строга правила о коришћењу књига

Пахомије је своју заједницу ученика, која се постепено окупљала око њега, организовао по принципу строгог послушања са утврђеним дисциплинским правилима под руководством посебног настојатеља. О томе сведочи Правило Светог Пахомија. Оно је писано истовремено са развојем и искуством заједничког монашког живота. Оригинал на коптском језику и његов превод на грчки језик није сачуван, осим неколико фрагмената. Св. Јероним Стридонски је, на молбу презвитера Силвана, превео 404. године Правило Светог Пахомија на латински језик, и овај превод представља једини сачуван комплетан текст. У садашњем облику он се састоји из четири статута: Правила, Правила и упутства, Правила и епитимије и Правила и закони.

Без обзира што ранохришћански монашки покрет није придавао велики значај учењу и образовању, ипак је коришћење и читање светописамске литературе имало велики значај у животу сваког монаха. Један од услова припадности Пахомијевој заједници било је наређење: „Да нико не може да буде у манастиру а да не зна читати и да не научи нешто из Светог Писма; као најмање: Нови Завет и Псалтир“. Одређиван је један монах који ће искушеника научити читању и писању уз помоћ Светог Писма и Псалтира, чак и против искушеникове воље:

„Ако неко ко је неук уђе у манастир, нека се прво поучи шта мора радити, и када буде поучен и пристане на све, даће му се двадесет псалама или две апостолске посланице или неки други део Светог Писма. А ако не зна читати, поћи ће првог, трећег и шестог часа ономе који га може поучити и који за то буде одређен, те ће стојећи пред њим помно учити пун захвалности. После ће му написати слова, речи и имена, и нека буде присиљен да научи, иако не буде хтео“.

Ако се очекивало од свих монаха да знају читати и да познају светописамску литературу, то значи да су постојали кодекси који су били доступни свим монасима у општежићу. На неколико места у Правилу Светог Пахомија постоје потврде о коришћењу и чувању кодекса. Оне гласе овако:

– После јутарњих молитава, онај који је одређен за службу седмичара, питаће настојатеља манастира шта сматра да је потребно, и када треба да пођу у поље на рад. И према његовој одлуци обићи ће све куће да види шта је свакоме потребно. Ако траже кодексе за читање, добиће их; а на крају недеље морају га ставити на његово место за оне који ће их наследити у служби.

– Нико, осим настојатеља куће и његовог заменика не сме имати малу штипаљку (пинцету) за вађење трна, да се не би неко случајно убо; а она нека виси у прозору где стоје кодекси (овде се вероватно мисли на неко удубљење у зиду или неку врсту ормара).

– Нека се браћа састану у време молитве и нека обаве све што је одређено по пропису, не допуштајући никакве изузетке, нити да било ко чини што је противно прописима.

– Ако неко без знања – барем двојице – пође у другу кућу или брата друге куће те затражи да му позајми кодекс за читање или коју другу ствар и то му се докаже, биће укорен према манастирским правилима.

Судећи по овоме, свака кућа је, у склопу манастира, имала своју приручну библиотеку. У манастиру није била у оптицају само светописамска литература, јер у једном од Житија (првом грчком) Св. Пахомија Великог, налази се податак да је он обесхрабривао читање Оригенових дела и различитих апокрифних списа, што указује да су ови списи били саставни део манастирског библиотечког фонда или су их монаси поседовали код себе и посуђивали другој братији. Постоји претпоставка за преписивачку активност међу монасима, што би била одлична индикација за евентуално постојање манастирске преписивачке радионице (скрипторијума). Он је своју браћу монахе саветовао „да буду обазриви према раскоши и лепоти овога света у облику као што је добра храна, одећа, келија, или књига која је споља пријатна за очи“. Упозорење које се односило на књиге није претпостављало њихово избегавање или имало било какве везе са њиховим спољашњим изгледом, већ се односило на процењивање њиховог садржаја.

Колику важност су имале књиге (и њихов садржај) у општежитељној заједници, коју је уредио Св. Пахомије Велики, свакако сведочи и чињеница да су сви монаси морали бити писмени или описмењени по доласку у манастир.

Аутор: ђакон мр Ненад Идризовић, часопис „Православље“ број 1089-1090

фото

Advertisements