Позната је прича у Јеванђељу која говори о ученицима Христовим који пловећи чамцем, у пола ноћи, угледаше Исусову силуету како хода по води ка њима, уплашени није ли пак нека утвара у питању. Драма је на помолу.

Gaudi Uченици су у мраку. Поред запљускивања од веслања чују глас Ходајућег: “Не бојте се, Ја Сам!”. Те речи су требале да их окрепе, разувере, али страх ипак доминира међу посматрачима немогућег. Шок је природна људска реакција у том тренутку.

Петар ипак бира смелији пут, одазива се, не жели да остане само на страху и чуђењу као други ученици. Жели да пројави однос и сусрет: “Ако Си Ти, реци ми да дођем ка Теби!”, а затим чује потврду: “Дођи!”. Петар, мада показује смелост, ипак очекује силу, помоћ. Не жели сам да ризикује. Исти Глас Који ствара свет је исти глас који Петру даје снаге. Петар има жељу, показује иницијативу спрам других, није пасиван посматрач, али сам од себе сведочи тим позивом да он нема снаге. Тражи сагласност која би блокирала његову или несигурност или радозналост. Ту Бог преузима.

Овде, сада, избијају у фокус два централна момента који одсликавају нагон целог човечанства:

  1. Видети Бога

  2. Доживети чудо

Петар почиње, вероватно и на своје изненађење, да чудотвори силом Другог. Подражава ходање по води. Не симулира, не имитира. Немогуће је. Сигурно му није свеједно. Граница његовог отиска на води показује тачку у којој се граниче два света: историјски и есхатолошки. Имамо симболизам литургије пред нама јер се један свет отискује узајамно у другом захваљујући двоприродности Богочовека. Петар има веру. Нога не дрхти, не колеба се. Види Бога и доживљава чудо. Али, због једног таласа губи све и почиње да тоне. Тако је и са нама људима. Већина нас пада у ситницама, неретко и великим, нимало фиктивним, проблемима, иако смо добили потврду благодатне реалности у свом месу, у нашем малом житију искуства. Тада почињемо да тонемо и да жртвујемо ову даровану двоприродност двосветног битисања.

Дакле, и поред тога што бисмо видели Бога или доживели неко чудо, остали бисмо маловерни. Наравно, не нужно. Тако, на примеру Петровом, видимо да виђење Бога и чудотворење није гаранција неотпадања од Духа. Вера је потребна у оба случаја. Јер, ако и видимо Бога и чинимо чуда, а веру пред другим, нимало наивним, проблемима свакодневнице немамо, онда смо маловерни и без силе. Тако је узалудно и виђење и делање наше.

Цео свет труби о томе како би све дали да виде Бога (као обавезан предуслов своје вере којом њу саму уцењују) или да доживе чудо (онда када је најтеже), а овде, на случају Петровом, видимо како то није довољно да би се он одржао, и како то заправо уопште нису параметри од којих зависи наша вера и наше поступање. Петар је имао и виђење лица Христовог и истоветно чудодејствовање ходања по води, али уплашен силама мањима од силе Божије, због сумње, упада у самопотапање. Маловерје се јавља као живи песак који гута немилосрдно прве клице вере. Дављење је последица богопропуштања.

Остати на површини воде задатак је вере, чак и када би сви објективни разлози налик таласима говорили супротно. Да су сви у чамцу показали вере сви би проходали ка Христу уместо што су сигурност ипак тражили у чамцу. Тако смо и ми у чамцу овога света а Есхатон нас призива лицем Цркве говорећи: “Дођи!”. Овде дакле немамо на делу једносмерно само оно чувено: “Дођи Господе!”, него нас и Он призива двосмерно, узајамно, неизмењивим: “Дођи!”. И неки крећу па почињу да ходају по води, други остају у сигурностима овога света устрашени од другачијег и непознатог, а трећи се неминовно – даве. Обзиром да се слобода човечија не може фиксирати, не треба превидети колико је узвишена ризичност која нашу неизвесност треба стално да побуђује на оно Јеванђељско “да ће први бити последњи а последњи први” јер се набројане улоге увек могу ротирати…

Извор: Уподобљавање

фото

Advertisements