У руском језику реч „сује“ има значај узалудности, испразности која нема и не садржи у себи никакву вредност (упоредите сујеверје – тј. узалудно веровање. сујесловље – тј. празнословље и сл.).

„Сујета над сујетама – кличе библијски проповедник Еклисијаст – све је сујета!“ Ове речи се односе и на сам људски живот који није одуховљен истинским смислом.

Gaudi Cелокупан наш данашњи начин живота као да подстиче на ужурбаност, трчкарање по продавницама и заузетост многобројним другим проблемима ради обезбеђивања свог свакодневног живота. Савремени градски човек је човек који трчи, који тражи. који жури, који је пун брига, који јури у вреви и гомили препуних возила градског саобраћаја. Ако не пожуриш, нешто ћеш пропустити. нећеш стићи, нећеш учинити, остаћеш без нечега. Треба се вртети. као веверица у точку. Осим тога и медицина саветује: „кретање је живот, више се крећите“. Многобројне препоруке се тичу корисности здравог и дозираног пешачења, трчања. скијања и сл. Тврди се да „кретање може заменити мноштво лекова, али ниједан лек не може заменити кретање“.

Можда је то све тачно, али само делимично, јер за велику покретљивост није свако способан (а није свакоме ни по укусу). Постоји тип људи који воле да седе код куће, који су слабо покретни и који су чак потпуно непокретни услед, на пример, физичких мана у развоју или тешких обољења. Међутим, и код оних којима је дата слобода кретања, сујетне радње повезане са ужурбаношћу стварају унутарњу напетост, забринутост, осећање неспокојства и воде стресовима и различитим обољењима, што је наука већ доказала и што не изазива принципијалних приговора.

Осим сујетних поступака постоје и сујетне речи, мисли, жеље и побуде. Све сујетно као да поткрада човека, осиромашује га, пустоши му душу, а понекад је и обезличава. Веома је често сујета условљена трком за привидном славом, успехом и коришћу. Али, како се каже, човек од дрвета престаје да види шуму. Губећи истински смисао живота, људи се упуштају у испразне и непотребне подухвате, праве гомилу непотребних напора „ни за шта“.

Светоотачко учење упозорава на одушевљавање сујетним животом: „Ономе који воли сујетну славу, или је везан за нешто вештаствено, својствено је да се гневи на људе због привременог, да памти зло, или да гаји мржњу према њима, или да робује срамним помислима“ – писао је св. Максим Исповедник.

Да би се савладала сујета неопходна је изузетна пажња на себе, самодисциплина, контрола не само радњи, него и целокупне умне делатности. Осим тога, треба се ипак одрећи, колико је могуће, свега споредног, потчинивши живот у већој мери духовним и вечним, а не пролазним вредностима.

Пут кa душевном здрављу пролази кроз душевно спокојство. Но брзина и журба су различити појмови. Може се сачувати унутрашње спокојство и ако човек води брз темпо живота, премда то није лако.

Наше мисли, према сликовитом изразу једног старца, „тискају се као комарци“ у глави стварајући врење („бувљу пијацу половне робе“ како се изразио св. Теофан Затворник). Рад на контроли и сређивању мисли не састоји се у заустављању мисли (чему теже већина далеко-источњачких аскета), јер у светлости светоотачког учења зауставити мисли је исто тако нереално, као што је немогуће огртачем зауставити ветар. Осим тога, човек може да научи да свесно преокреће мисли у жељеном правцу, да „одсеца“ оне непожељне, да успорава темпо мишљења; постоје и други нарочити методи. Лековито дејство показују молитве, духовно штиво, црквене службе и Тајне.

Ужурбаност се данас може посматрати као својеврсна савремена неуроза, јер се ту, као и код неуроза, ради о боравку у илузорном свету, чији значај човек прецењује (илузорном у смислу нетачно опажаног, психички изобличеног, иначе се људи не би препуштали сујети). „Има много људи који пате од илузорних патњи, гоњених илузорним страхом, мучених илузорним расположењима“ – писао је руски философ Вишеславцев. „Сав његов живот био је сујета и неуспех духа. Као сан пролетеше његови дани и нестаде“ – тако је сажето изразио исход живота неког сујетног човека св. Јефрем Сирин.

Претерано одушевљавање пролазним стварима, везаност душе за материјални свет, жудња за новцем, влашћу, славом, задовољствима. рушење превеликих частољубивих планова, развијена уметничка уобразиља на позадини слабе воље, невештина управљања собом – стварају класичну основу за сујетну игру снова и мехурова од сапунице, уместо правог живота у Христу. Осим свега реченог, сујета је увек јарам, ропство, одсуство унутрашње и спољашње слободе, пут у никуда, деградација и све могуће болести. Замислимо се над сујетом, свако у свом животу!

Тематске мисли

1. Труди се да колико можеш не оптерећујеш себе многим ситним пословима, задовољи се само оним најпотребнијим (Cв. Варсонофије и Јован).

2. Сујета почиње тиме што се смањује пажња према духовноме и јача склоност према чулноме: људи се одушевљавају дражесним, траже пријатно, са хлађењем према истинском и добром; више се баве игром, него што слушају разум и наравствено осећање.(Cв. Филарет, митрополит Московски)

3. Ако волиш спокојан живот, не улази у круг оних код којих је сва брига у сујетама, и ако случајно доспеш у њихову средину, буди као да те тамо и нема (Св. Антоније Велики).

4. Духовни живот захтева самоћу, тишину, милосрдност, ћутање, самозадубљење, одрицање од животних радости (атонски старац Арсеније). 

Владимир Константинович Невјарович – „Терапија душе“
Светоотачка психотерапија

фото

Advertisements