Трећа борба која нам предстоји јесте борба са духом среброљубља, тј. са страшћу која је туђа и несвојствена нашој природи.

Gaudi Oна се у монасима рађа због малодушности слабоенергичне душе која није настројена како треба, и највећим делом – од рђаво положеног одрицања од света, у чијој основи није лежала пламена љубав према Богу. Покрети осталих страсти као да у нама самима имају почетак, као да су усађени у човекову природу и некако унедрени у плот. Будући да су истовремене са нашим рођењем, страсти својим покретима предупређују пројаву способности да се разликује добро и зло. Оне се побеђују једино дуготрајним трудом. Та, пак, болест (тј. среброљубље) долази касније и споља прилази души. Због тога она и може да се лакше отклони и истера. Међутим, уколико због немара буде пренебрегнута и једном пуштена у срце, она бива погубнија од свих. Она се тада теже изгони од свих, будући да постаје корен свих зала (1-Тим.6,10), служећи као извор буђења разних страсти.

Уколико уграби власт над малодушном и хладном душом монаха, ова страст га најпре побуђује ка малом стицању, са упечатљивим сликама му описујући неке, наводно праведне и разумне разлоге због којих му је неопходно или да сачува нешто новца приликом одрицања од света, или да га стекне након одрицања. „Оно што се даје у манастиру, – жали се она, – није довољно за здраво и крепко тело. Шта ћеш чинити ако се деси телесна болест, а код тебе не буде ништа да би себи помогао у немоћи? Манастирска средства за издржавање су преоскудна, а небрига о болеснима превелика. Мораћеш да умреш на бедан начин уколико не будеш имао нешта властито што би могао да употребиш на поправку телесног здравља. Ни одећа коју ти је дао манастир није довољна. Због тога треба да имаш нешто чиме би могао себи да набавиш другу. На крају, не може се све време [живота] провести у истом манастиру. Према томе, уколико не припремиш себи паре за путне трошкове и превоз преко мора, нећеш моћи да се преселиш када будеш усхтео, те ћеш, стешњен крајњом бедом, без икаквог успеха постојано проводити раднички и бедан живот“. Када таквим помислима заплете свој ум, монах почиње да мисли како да стекне макар један динар. Са тим циљем он тражи неки посао, који и испуњава са свом марљивошћу, без знања свога аве. Продавши, затим, тајно [своје рукодеље] и добивши жељену монету, он се, у страху за њу, премишља где да је стави, или коме да је повери на чување. Истовремено, њега је већ почела да га нагриза још љућа брига о томе како да удвостручи монету: и он напрегнуто ствара важне планове о томе шта би купио за њу, и какву би нову корист стекао од купљеног. А када му се и та жеља оствари, појавиће се најнезаситија похлепа за златом, која се затим све силније и силније разгорева, сразмерно са количином прихода: јер, са умножењем новца, увећава се и беснило страсти према њему. Као жар на жар, долазе и друге брижљиве помисли: обећава му се дуг живот, представља старост и разне дуге болести које у старости није могуће поднети уколико се у младе године не припреми довољно пара. Тако се несрећна душа, будући свезана узама ове змије (среброљубља), све више и више разгорева у жељи да умножи рђаво започето сабирање иметка, сама у себи рађајући заразу која је, слично пламену, све јаче и јаче прождире. Будући сва прожета користољубивом помисли, она ни шта не обраћа срдачан поглед осим на извор из кога би могла да набави новац којим би се што брже ослободила од бремена манастирске строгости. Уколико се појави нека нада за добијање новца, она се већ ничега не устручава: ни лажи, ни клевета, ни крађе, ни нарушавања верности. Једном речју, злато и очекивање користи у свему за њу постаје бог, као што је за друге – стомак. Провидећи погубан отров ове болести, блажени апостол је назвао не само кореном свих зала, него и идолослужењем, говорећи: (Умртвите) и лакомство, које је идолопоклонство (Кол.3,5).

Постоје три врсте те болести које сви оци са једнаким гађењем осуђују. Прва, чију смо погубност већ описали, вара неке несрећнике и убеђује их да сабирају оно што нису имали ни раније, када су живели у свету; друга их побуђује да опет желе и да поврате оно што су оставили на почетку свога одрицања од света: трећа се рађа при лошем постављању почетка монаховања (тј. при несавршеном одрицању од свега) и онима које успева да зарази душевном хладноћом не допушта да се савршено обнаже од свих светских имања, уплашивши их будућом оскудицом и раслабивши их неверјем: она им затим, услед задржавања новца и другог имања, (која су били дужни да оставе, одричући се од света) никако не допушта да достигну јеванђелско савршенство. И у Светом Писму можемо наћи примере осуде те три врсте пада, са тешким казнама које их прате. Желећи да добије оно што пре није имао, Гијезије не само да се није удостојио да задобије благодат пророчке службе (коју је требало да добије од свога учитеља по наследном прејемству), него је био и поражен губом због Јелисејевог проклетства (4.Цар.5,21-27). Желећи да поврати новац који је, пошавши за Христом, одбацио, Јуда је упао у издајство Господа и изгубио апостолски чин. Осим тога, он ни свој живот није окончао на општи начин, већ самонасилном смрћу (Мт.27,5). Задржавши неки део од онога што су поседовали, Ананија и Сапфира су устима апостола кажњени смрћу (Дап.5,1-11).

О онима који су се одрекли света, али су затим били побеђени неверјем, бојећи се да остану обнажени од сваког земаљског имања, тајанствено је записано у књизи Поновљених закона: Ко је плашљив и слаб срцем (нека не иде у рат), већ нека иде и врати се кући својој, да не би срце брата свога уплашио као своје (Пон.Зак.20,8). Шта је очигледније од тог пророштва? Није ли очигледно да Свето Писмо жели да они боље и да не постављају темељ таквом звању, нити да име његово примају на себе како и друге својим речима, рђавим примером и неверним страхом својим не би раслабљивали и удаљавали од јеванђелског савршенства. Њима се, дакле, заповеда да одлазе из борбе и да се враћају дому своме, будући да са подељеним срцем нико не може да се бори у Господњој борби. Јер, двоједушан човек је непостојан у свим путевима својим (Јак.1,8). У јеванђелској причи се говори о цару који је са десет хиљада кренуо против другога, који је имао двадесет хиљада. Не надајући се да ће имати успеха у сукобу са њим он је, док је још био далеко од њега, послао да иште мир (не желећи очигледно нити да почиње борбу). Проничући у смисао те приче долазимо до закључка да је боље да више наведена лица уопште и не започињу са одрицањем од света, него да, започевши, касније не могу да га подносе усрдно и са потпуном тачношћу, те тако себе изложе великој опасности. Јер, као што говори Премудри, боље је не обећати, него ли обећати па не испунити (Проп.5,4). Добро је ту речено да један иде са десет хиљада, а други са двадесет. Јер, број страсти, које нас нападају, већи је од броја добрих расположења која се боре за нас. Али нико не може… служити Богу и мамону (Мт.6,24), и ниједан које метнуо руку своју на плуг па се обазире назад, није приправан за Царство Божије (Лк.9,62).

Такви обично склоност ка грамжљивости сличну ранијој покушавају да оправдају ауторитетом Светог Писма. Тумачећи га неправилно, они су са радошћу спремни да изокрену и по својој жељи измене мисао апостола, па чак и [самог] Господа, не прилагођавајући свој живот или разум према смислу Писма, него чинећи насиље над Писмом по жељи сопственог самоугађања. Желећи да и у садашњем случају покажу да је Писмо сагласно са њиховим мишљењем, они говоре: „Написано је: Блаженије је давати, него примати“ (Дап.20,35). Схватајући ове речи на наопак начин, они сматрају да се њима савршено поништава сила изреке у којој се говори: Ако хоћеш савршен да будеш, иди, продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном (Мт.19,21). Они мисле да под таквим изговором не морају да остављају своје богатство. Они се проглашавају блаженијим од оних који су га оставили јер су у стању да, као обезбеђени ранијим имањем, од сувишка и другима уделе. Они се, у ствари, стиде да са апостолом приме славно сиромаштво Христа ради, и не желе да се задовоље трудовима својих руку и манастирским оскудним издржавањем. Њима преостаје једно од двога: или да постану свесни своје самопрелести и тога да се никада нису одрекли од света (будући да су пристрасни према ранијем богатству), или да (уколико желе да на делу и кроз труд испитају монашко звање) све одбаце и раздају како би се, не задржавајући код себе ништа од онога од чега су се одрекли, заједно са апостолом хвалили глађу и жеђу и [трпљењем] хладноће и наготовања (2.Кор.11,27).

Кружи једна изрека светог Василија, епископа кесаријског, упућена једном сенатору, који је био савладан хладноћом о којој је реч, тј. који је, говорећи да се одрекао од света, код себе задржао нешто од имовине, не желећи да се издржава трудом својих руку, нити да се обучава истинском смирењу кроз оскудицу у свему и мукотрпни напор у манастирском потчињавању. „И [чин] сенатора си изгубио, – рекао је он њему, – и монах ниси постао“.

Према томе, ако желимо да се законито подвизавамо духовним подвигом, истерајмо из срдаца наших и тог погубног непријатеља. Победа над њим није толико велика, али је врло нечасно и ружно бити побеђен од њега. Јер, бити поражен од силнијег јесте болно (због обарања доле) и жалосно (због изгуб-љене победе), премда поражени на неки начин налази утеху у томе што је свестан силине противника. Међутим, ако се пораз претрпи од слабашног противника и при борби која није тешка, понижавајући стид ће изазвати много већи бол од бола због па-да, и срам ће бити много тежи од настале штете.

Коначна победа и савршено славље над овим непријатељем може се очекивати тек када савест монаха не буде упрљана поседовањем чак ни најмањег новчића. Стога је немогуће да се онај ко се занео макар и најмањим новчаним даром и ко је једном у срце своје примио корен похоте гражљивости, одмах не разгори огњем чежље за већим. И војник Христов ће бити победник, ван сваке опасности и недоступан нападу страсти, све док овај најнезгоднији дух у његовом срцу не посеје зачетке своје похоте. Код свих врста страсти најважније је пазити на главу змије. Међутим, нарочито у односу на ову страст треба бити најбрижљивије опрезан и не дозволити да њена глава продре у унутрашњост. Јер, уколико буде пуштена унутра она ће, хранећи се својом материјом и јачајући, сама од себе разгорети велики пожар. Стога не треба страховати само од поседовања новца, него и саму жељу треба сасвим ишчупати из душе. И не треба толико избегавати дела (effectus) среброљубља, колико са кореном одсецати страст (affectus) његову. Јер, никакву корист нам неће донети оскудица у новцу, уколико у нама остане жеља да га поседујемо.

Могуће је да и онај ко нема новца буде поробљен болешћу среброљубља. Никакву корист неће донети дело лишавања од свега ономе ко не буде могао да одсече страст грамжљивости. Јер, он се наслађује делом осиромашења, али не и самом врлином сиромаштва, те се са жалошћу у срцу мири са тешком неопходношћу. Јер, као што неке неоскврњене телом јеванђелска реч проглашава нечистима срцем (Мт.5,28), тако и они који нимало нису обремењени тежином новца могу, по срцу и уму, бити осућени заједно са среброљупцима. Они једноставно нису имали прилику за стицање, али су имали вољу [за стицањем], која у очима Божијим увек има већу важност од неопходности. Стога ми треба на све начине да се побринемо да плодови наших трудова не пропадну узалуд. Јер, достојно је сажаљења да се трпе последице лишавања од свега и осиромашења, а да се плодови губе услед бесплодне грешне жеље воље.

Хоћеш ли да сазнаш какве погубне плодове доноси ова страст и какве огранке других страсти пушта из себе, на погибао онога ко је прима и ко је брижљиво не истребљује? Погледај на Јуду који је био прибројан апостолском чину! Како га је само погубила отровом својим (будући да није хтео да згази смртоносну главу змије) ухвативши га у замку своје похоте! У какву га је само дубоку пропаст преступа бацила, научивши га да за тридесет сребрњака прода Искупитеља света и Спаситеља људског рода! Он никада не би био доведен до тако безбожног дела издаје да није био заражен болешћу среброљубља. Он не би постао светотатствени виновник убиства Господа да се није навикао да поткрада поверени му ковчежић.

Ето најснажнијег примера тиранства ове страсти. Једном заплењеној души она, као што смо рекли, више не допушта да врши било какво правило поштења, нити да се насити било каквим приходима. Јер, крај њеног беснила се не постиже обогаћењем, него огољењем од свега. И сам Јуда је добио на располагање ковчежић намењен за раздавање беднима да би, наситивши се обиљем новца, у крајњој мери, умерио своју страст. Међутим, он се распалио претераним разгоревањем страсти, те је не само тајно поткрадао ковчежић, него – и самог Господа усхтео да прода. Јер, беснило ове страсти се не насићује никаквом величином богатства.

Знајући да онај ко има нешто по страсти није у стању да грамжљивост задржи у пристојним границама, и да крај страсти није мала или велика сума, него савршено одрицање од свега, свети апостол Петар кажњава смрћу Ананију и Сапфиру, који су за себе задржали нешто од свог имања. И они су погинули за лаж због грамжљивости, као што је Јуда сам себе погубио због кривице издајства Господа. Каква је само међу њима сличност у преступу и у казни! Тамо је среброљубље довело до издајства, а овде до лажи. Онамо се издаје истина, а овде се врши грех лажи. Дејство греха тамо и овде наочиглед није слично, али му је циљ истоветан. Он је, да би се избавио од беде, опет пожелео да има оно чега се био одрекао, а они су, да не би постали бедни, покушали да за себе задрже нешто од свога имања, које је требало да се апостолима верно принесе, или потпуно разда браћи. И у првом и другом случају је следила једнака казна смрћу због тога што су оба греха израсла из истог корена среброљубља. Ако је (наставићемо да разматрамо) онима који нису желели да стекну туђе, него само да сачувају своје сопствено и који нису имали жељу за стицањем, него само жељу да сачувају, изречена тако строга пресуда, шта да се каже за оне који желе да сабирају богатство које никада нису имали, и који се пред људима показују сиромашни, док пред Богом остају богати због страсти грамжљивости.

Грамзивце треба сматрати губавима духом и душом, слично Гијезију који је, пожелевши трулежан новац овога света, био погођен заразном нечистотом губе. Њоме је он и нама оставио очигледан пример како душа, која се оскрнави преступном страшћу грамжљивости, бива поражена духовном заразом страсти, и како у очима Господа има нечистоту која води вечном проклетству.

Према томе, ако си, стремећи савршенству, оставио све и пошао за Христом, слушајући реч Његову: Иди, продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном (Мт.19,21), зашто се, положивши руке на плуг, осврћеш назад, те по речима истог Господа, постајеш неприправан за Царство небеско (Лк.9,62)? Кад си већ постављен на кров, на висину јеванђелског савршенства, због чега опет силазиш у кућу своју да узмеш нешто од онога што си раније тако радосно презрео (Лк.17,31)? Кад си већ постављен на поље делања врлина, зашто се опет трудиш да се обучеш у бреме светског стицања, од кога си се ослободио при одрицању од света? Ако тада, предухитрен сиромаштвом, ниси имао шта да оставиш, утолико пре сада не треба да стичеш оно што раније ниси поседовао. Ти си, по особитом Божијем благовољењу, (сиромаштвом) био припремљен (за одрицање од света) како би, неометан никаквим ланцима стицања, брже притекао к Њему. Уосталом, нико од сиромашних не треба да се понижава (стога што нема шта да остави). Јер, нема никога ко не би имао шта да остави. Од свих имања света одрекао се онај ко је са кореном одсекао саму страст за стицањем.

Ову врлину неграмжљивости [нестицања] ми не можемо сачувати целом и неповређеном уколико не живимо у манастиру, и уколико, по апостолу, нисмо задовољни кад имамо храну и одећу (1.Тим.6,8).

Према томе, сећајући се осуде Ананије и Сапфире, устручавајмо се да задржимо нешто од онога што смо по завету дужни да савршено оставимо, намеравајући да се одрекнемо од света. Плашећи се такође примера Гијезија, који је за грех среброљубља био кажњен неизлечивом губом, побојмо се да стекнемо оно што ни пре нисмо имали. Ужасавајући се, такође, како злодела Јудиног, тако и његовог краја, избегаваћемо свим силама поновно стицање новца, од кога смо се одрекли једном за свагда. Осим тога, помишљајући на смртност наше природе и неизвесност смртног часа, побојмо се да Дан Господњи, који наступа као лопов у ноћи, нашу савест не затекне упрљану стицањем макар и једне паре. Јер, и она једна ће уништити све плодове нашег одрицања од света и учинити да се оно што је Господ у Јеванђељу рекао богаташу односи и на нас: Безумниче, ове ноћи тражићу душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити (Лк.12,20)?

Нимало не мислећи о сутрашњем дану, никако немојмо себи дозволити да се удаљимо од устава општежића. Ми то, без сумње, никако нећемо моћи испунити, нити ћемо моћи да мирно проживимо по правилима манастирског устава, уколико у нама претходно не буде на чврстом темељу утврђена врлина трпљења, чији извор није ништа друго до смирење.

Добротољубље

Advertisements