Поштовани посетиоци, пред вама се налази нови текст о теми породичних односа. Руски психолог Људмила Јермакова у овом интервјуу нагласак ставља на жени – њеном трагању за правим местом у правилном и хијерарскијком духовном поретку живота.

Добро примећује неколико корисних ствари – тенденцију жена да преузимају главнокомандујућу улогу у браку, злоупотребу и манипулацију сексуалношћу  унутар брака, узнемиреност коју осећају жене које се налазе у дугим ванбрачним везама и утицају који је жени Богом дан да унутар породице гради одређену емоционалну атмосферу (било атмосферу незадовољства и напетости, било атмосферу мира и пријатности).

Ми смо направили избор најкориснијих и најадекватних (са становишта наше вере и православне психологије) питања и одговора из овог интервјуа, превели и приредили за све којима је ова породична тематика важна.

Психолог Људмила у овом тексту се превасходно бави женама, што не значи да и правилна улога мушкарца, његово хришћанско настројење, труд да буде заиста глава породице и испуни улогу и дужност коју му је Господ наменио није важна тема. На ту тему вам препоручујемо текст свештеника Алексеја Јанга на овом линку.

Уредник сајта Има наде


Породици је потребна хијерархија

 

Gaudi Nемачки философ,чини ми се да је то био Хегел, говорио је да је брак — озакоњени полни живот. Односно, две особе се сједињују ради продужетка врсте. Да ли бисте Ви могли да формулишете виши смисао брака?

 — У нашем животу све је уређено тако да ми било који свој задатак можемо испунити једино у узајмном односу са неким другим. Сваком човеку је свагда неопходан друга особа; особа на коју се могу ослонити, којој могу веровати, особа која брине за мене и за то шта ће се са мном десити.

Свакако, може се изгубити здравље, памет, радна способност, посао — све… Због тога ја морам поверити себе, свој живот другоме човеку… И то, поверити га онако како бих га поверио самоме себи. Фактички, он је “друго Ја”. У животу се свашта дешава. Међутим, то је чинилац сигурности, поуздања, и да поновимо – поверења. Дакле, да можемо да верујемо другој особи као себи самима.

Није случајно што свакога од супружника називају “половином”. Ми се не можемо кретати на једној нози, не можемо нешто радити само једном руком. Због тога је у нас усађено да трагамо за својом другом половином. Нама је тешко да живимо у складу и хармонији ако нисмо пронашли своју другу половину…

Савремени млади људи често мисле да се двоје сједињују у брак како би стално доживљавали веома заносна сексуална осећања. Данас се неоправдано преувеличава значај те телесне стране брака. То доводи до много негативних последица по будућу породицу.

Као једна од далекосежних последица таквих заблуда јавља се то, да неко од супружника, најчешће жена, путем успостављања правила у сексуалном животу почиње да добија од супруга привилегије и погодности. То је веома лепо описано у књизи Ерика Берна: „Супружничке игре” (мисли се на специфичне игре које се називају психолошким играма које се догађају у блиским односима са циљем да се оствари нека психолошка корист, прим.уредника сајта Има наде). Уз помоћ тог инструмента жена почиње да мења породичну хијерархију. Ако у неком тренутку она може да каже мужу „не”, муж постаје од ње зависан, а она по том питању — главна. Потом она почиње да господари и по другим питањима…

Од ког тренутка настаје породица? Да ли се ванбрачна заједница може сматрати породицом?

— Породица подразумева високи степен поверења. Мој муж или моја жена — то је особа на коју могу да рачунам. Не каже се узалуд: „Муж — то је зид од камена”, па и да је жена помоћница мужу. Дакле, мора да постоји високи степен поверења и одговорности једно према другом.

Када пак почињемо да живимо у ванбрачној заједници, то је као некаква аудиција, као проба у филмовима: пробају једног глумца, потом другог, па трећег… У таквим односима нема тог степена поверења као када се човек у потпуности отвара пред другом особом.

Сматрам да породица настаје од тренутка венчања (ауторка мисли на венчање искључиво у Цркви , на Свету Тајну Брака, прим.уредника сајта Има наде). Формирање породице — то је велика тајна. Чак и људи који нису црквени у тренутку венчања одједном почињу да разумеју да се догодила некаква тајна у њиховом животу која их је стварно учинила једним бићем са оним другим, савршено нераздељивим. У том тренутку им се даје велика помоћ као допуна оним напорима које они сами улажу у изградњу породице.

Могу да посведочим да се дешава да се венчавајуљуди већ у поодмаклим годинама, а њихова одрасла деца се већ спремају за развод. Међутим, после венчања ових постаријих родитеља почиње да се успоставља мир, да се смирује ситуација и у породицама њихове деце и младе породице успевају да се сачувају.

Неки људи који живе у ванбрачној заједници, говоре да срећно тако живе већ 5-10 година и постављају питање: „Шта би за нас изменио жиг у личној карти?” Разуме се да пет или десет година заједничког живота још није неки чврст показатељ. О томе да ли су срећни моћи ће се просуђивати тек нешто касније, када буде прошло 20 или 30 година заједничког живота. Тада ће људи моћи да кажу да су срећни. Тада ће то бити убедљивије. Но, шта Ви као психолог можете одговорити таквим људима?

— Знате, они само говоре да су спокојни и срећни. Фактор узнемирености непрестано је присутан. Ја, као психолог, могу то да посведочим. У психологији је добро познат феномен „незавршеног посла”. У ванбрачној заједници нема ефекта завршености. Нема завршености и узнемиреност расте. Она, временом, нарочито расте код жене због тога што се и спољашњост мења. Мушкарац почиње да гледа на младе девојке. Зашто бива тако? Једноставно зато јер наше тело стари, а душа пак остаје млада. Мушкарац себе не види увек у правом светлу, али види да је жена већ попут старице, а он се не осећа старим. Он би хтео да се још провесели и да још понегде изађе… Он види да са женом то не бива увек могуће, а са младом девојком, некаквом секретарицом или сарадницом — с њом ће бити изванредно. Да доживи поново узбудљива осећања која је некада доживљавао…

У ванбрачној заједници код жене се појачава стање узнемирености, а код мушкарца стање младалачке неодговорности, доживљај да је он током целог рока трајања ванбрачне заједнице — “момак за женидбу”, а не муж.

У исто време, понекад делује као да је ванбрачна заједница складнија управо због тога што жене, упркос свему, у њему не развијају своје негативне емоције у пуној мери већ се принудно суздржавају. Савремени мушкарци дају првенство ванбрачној заједници управо због тога што се жене у њему понашају уздржаније. У ванбрачној заједници жена ретко “води главну реч”.

Постоје људи који не теже браку. Постоји и друга крајност — идеализовање брака и његово представљање као некакве безграничне среће. Није случајно да се многи филмови завршавају свадбом. Јасно је да то није тако. Шта пак, у суштини, с тачке гледишта достизања среће представља брак сам по себи?

— Самном се консултују млади парови који имају све што им је потребно за срећу — младост, здравље, стан, ауто, викендице, новац… Међутим, како они проводе свој живот? Раде или уче, потом долазе кући, лежу на кауч, гледају телевизор, наручују пицу… У томе им пролази месец, пола године, година… На крају крајева, они пицу већ више не могу ни да виде, баш као и једно друго, и телевизор је дојадио, све је постало досадно. Они желе промене, и све се руши. Долазе код психолога питајући: „Шта да се ради?”

Овде је умесно сетити се изреке Суворова: „Тешко је учити, лако је у боју”. И пракси имати породицу подразумева за жену веома много физичког напора. Међутим, данас се наше девојке васпитавају овако: енглеска или француска школа, балет, музичка школа итд. У току је интелектуализација жене. Но, сетите се васпитања наших племкиња и великих кнегиња. Оне су знале све да раде. Живеле су веома скромно, шиле су, везле, плеле чипке… У институтима за племените девојке, где су се васпитавале наше будуће племкиње, придавали су веома много пажње животној страни породичног живота — умећу да се води домаћинство, да се планира породични буџет, да се спрема, шије, везе итд.

Данас се дешава оно што смо до недавно виђали једино код деце из сиротишта, деце из интерната и дечијих домова — отпустили су дете из дечијег дома, а оно не зна ни чај, ни макароне да скува, ни сасвим проста јела. Сада све то видимо већ и код домаће деце из добрих кућа.

Млади су се поженили и поудавали. Шта они раде? Они наручују пицу…

Међутим, проблем је што и сами родитељи тако усмеравају своју децу –   да се баве енглеским језиком — то је добро, а ето кувати, брисати, спремати — то је прљаво, недостојно, и никоме није потребно.

 

Шта чини породицу срећнијом, а шта — мање срећном?

 – Подсетимо се оних Пушкинових стихова:

            „На свету среће нема, но има покоја и воље.

            Давно завидна машта судбе је моје —

            Давно је уморни роб, смислио да бега

            У обитељ далеку напора и чистих нега”.

У мом поштанском сандучету море је писама о породичним проблемима. Пишу жене којима се распада породица. Наводно, све је ту: постоји дом, ауто, ту је и диван муж, он има солидну плату и посао, расту дивна деца — а среће нема. Намах би се учинило: А зашто?

Међутим, када оне почну да описују детаље, све постаје јасно.

По правилу, у данашњој више-мање стабилној породици, жена је — ”главнокомандујући“. Њој се чини како она све породичне односе држи под контролом. Али, то је веома опасна заблуда. Грешке у изградњи породичне конструкције, обремењене су претњом изненадних урушавања.

Жена ми каже: „У мојој породици, муж је — главни. Ја га слушам у свему”. Међутим, када почне да набраја извесне епизоде из свог живота, јасно је да се муж ту најмање пита. У својим различитим издањима жена је крајње необуздана: пре свега у негативним емоцијама.

Односи у породици постепено почињу да се доводе у ред када она саму себе почиње да обуздава.

У филму „Кубански козаци” има једна лепа епизода. Председници колхоза надмећу се у тркама. Напред избијају двоје — мушкарац и жена. Они су млади, лепи и потајно воле једно-друго, упркос непрестаних сукоба око производње. Жена је (игра ју Латињина), недвосмислено и јасно у предности, али буквално свега неколико метара пред циљем, она успорава свога коња уступајући првенство вољеном човеку, док она сама пристиже као друга.

То је пример женске мудрости.

Мајка треба да мисли о томе каква ће слика породичног живота остати код деце. Постоји једно становиште које се назива — ”зараженост емоцијама“. Жена својим емоцијама преноси заразу на остале чланове породице. Код психолога Адолфа Уљановича Хараша, налази се један добар пример: он жену упоређује са власником паса. Међутим, под термином „пси“ он подразумева емоције. Онога кога жена не воли — њега не воле ни њена деца, ни муж ни домаће животиње. Нико не схвата о чему се ради, али негативне емоције свих домаћих усмеравају се против тог човека. Премда она ништа и није говорила, она преноси заразу на све својим емоцијама, својим односом.

Како би у кући владали мир и срећа, жена треба да пребива у стању мира и спокојства. Муж је дошао — она се сама успокојила, тиме је све умирила, тако је то спокојство пренела и на децу и на мужа. Касније деца памте те тренутке татиног доласка с посла као једно стање среће, атмосферу радости, мира. Да би деца била безбрижна и срећна, она треба да живе у безбрижној средини. Жена која има склоност према снажним изливима негативних емоција треба да употреби своју вољу да се труди да ту склоност обуздава.

Супротно стању мира јесте стање напетости, незадовољства. Шта ће деца запамтити , шта ће понављати касније у свом животу…?

Како изменити своје навике, како победити егоизам?

— Када живимо удвоје, ми увек нешто жртвујемо. Када жена поклања велики део свога времена домаћим, наводно незахвалним пословима а заправо се догађа да јој се све стоструко враћа — деца одрастају добра, здрава, муж је задовољан, породица је срећна. Она жртвује своје време — лонцима, прању пода, одеће… Иако је при том и она у нечему професионалац, добар специјалиста.

Но, данас, појавом интернета, постоји могућност да се свако за себе оствари скоро у свакој области. Одвела је децу на спавање — и сада је могуће одвојити неки део времена и посветити га послу — бавити се преводима, или радити као књиговођа, или пак радити нешто као правник… Могућности је много.

Потребна је огромна пожртвованост од стране жена. Постоји такође и пожртвованост од стране мушкарца. Наши дечаци који су васпитавани од стране жена а без мушког утицаја могу бити често претерано емотивни и нагињати ка хедонизму, ка емоционалној тачки среће и радости.

А заправо важи она изрека: „Ко је дао — умножиће му се, а ко није — изгубио је” (Шота Руставели).

Срећа (породична, пре свега) — састоји се у томе да се даје, пружа.

На пример, тата је дошао, дали су му могућност да се одмори, а после, он би могао да гледа телевизор сво вече или да лежи на каучу, међутим, он осећа потребу да се позабави децом. Почиње са децом да ради домаће задатке или да иде са њима у шетњу. Односно, жртвује то време одмора које му се чинило тако потребним. Он принуђује себе да учини нешто на силу, жртвује себе породици, али потом он прима огромну надокнаду у виду радости. Син почиње нешто да ради угледајући се на оца, или пак, његова ћерка некоме преко телефона с поносом каже: „Ево, мој тата је — такав…!” У таквим тренуцима човек доживљава осећање радости и среће и схвата да се није узалуд трудио упркос умору.

Савремена омладина веома воли да расправља о томе како су сада друга времена, прогрес, нове технологије, због тога се сада све мора изменити. Зашто ни до данас није застарела заповест о томе, да је муж — глава жени? У ком се смислу муж данас појављује као глава породице?

— Може се говорити о два супротна стремљења у свету — то су поредак и хаос. Поредак је строго хијерархијски. Све почиње и гради се на томе како ти живиш и васпитаваш своју децу и како се односиш према животу. Уколико све то градиш правилно, тада се тако изграђује и цео твој живот. Заиста, он се креће као по некаквим невидљивим, од некога утабаним стазама. Креће се правилно и равномерно. Понекада се може и заћи са тог пута, али уз помоћ извесних напора враћа се назад и све ће бити у реду. Ако је живот хаотичан, тада неће испасти ништа добро.

Увек је неко више, а неко пак мање главни.

Осврнимо се на психофизиолошке карактеристике жене и мушкарца. Мушкарац — то је пре свега ум (”рацио“), глава. Не каже се тек тако: „муж — глава породице”, „мушкарац — то је камени зид”, а жена — то је огромни извор емоција. Не могу нас емоције водити кроз живот због тога што оне греше. Емоције су ситуационе (у зависности од ситуације), зависе од тренутка. Знамо како је тешко радити са женама – руководиоцима због тога што се често значајне одлуке доносе под утицајем емоционалних уплива са којима оне нису увек у стању да изађу на крај, а понекад чак и не сматрају да је то неопходно чинити.

Срећа — то је тражење и налажење свог животног пута, свог задатка, свог предназначења и свога места у тој хијерархијској структури живота.

 

Допустимо и то да жена има финансијских могућности да не ради. У каквим околностима треба радити, а у којој ситуацији треба остатти кући?

Покушаћу да одговорим примером. Долази ми прекрасна, лепа, негована жена и доводи дете-адолесцента. А дете је, у поређењу с њом — као неки неандерталац, налази се на сасвим другом ступњу развоја, иако је његов интелект на нивоу норме за одрасле. Очи угашена погледа, као да у тој глави и нема никаквих мисли. Од тога ја увек доживим шок изнутра. Како је могуће да таква жена има овакво дете?

Али, ко је њега васпитавао? Јасле, вртић, школа? У суштини, нико га није васпитавао. Он се тамо просто налазио. Зато се не треба после чудити када касније таква деца показују небригу према остарелим родитељима или одобравају њихову еутаназију.

А зашто бива тако? Жена тежи ка остваривању својих могућности, труди се да се самооствари. Због тога се труди да уклони све препреке, у том смислу и дете.

Видела сам толико несрећних судбина… На пример, жена, позната глумица или високи руководилац — остаје сама у старости са болесним дететом-јединцом. Понекад је дете психички болесно или је просто речено ”пропалитет“ — неспособно за живот. Она није могла себи да дозволи више од једног детета — била је превише захтевна. Сада, међутим, говори: „Како даље да живим? Па ја сам већ требала отићи са овога света. Знам, чим ја одем он ће истог момента погинути. Коме ће требати његов стан? Та он неће бити у стању ни да сачува стан, нити да себе прехрани. Када бих почела живот поново, живела бих сасвим другачије. Не треба ми ни слава, ни лепота, ни цвеће, ни комплименти… Сада бих имала неколико деце, мирну старост. Нека је једно дете и болесно, но друга су — здрава, и ја бих спокојно отишла са овога света”. Узвикује од бола: „Та учините нешто! Реците то младима како не би поновили моје грешке!”

Ето тако је жалостан резултат сјајног, безбрижно проживљеног живота жене!

Дешава се, срели су се матуранти или колеге са студија и упоређују своје успехе. Нека од жена је успела да оствари изврсну каријеру, а понека има много деце. Мајка која је изродила много деце, могуће је да се раскрупнила, не обраћа толико пажње на свој изглед, међутим, она је смирена и добро јој је. Сви — и мушкарци и жене који су се сакупили почињу да ”завиде“ тој жени јер је она пронашла свој смисао живота и остварила га. Управо то и јесте смисао живота жене. Остваривши се као жена, она је помогла како сопственом, тако и остварењу свога мужа и своје деце. Она је испунила најважнији задатак у свом животу.

Код Серафима Саровског постоји оваква изрека: „Спаси себе, и хиљаде око тебе ће се спасти”. Ето, она је пронашла себе. Она је схватила: „У одређеном тренутку ја морам да скувам лонац чорбе, јер имам петоро деце. Морам да оперем читаву гомилу веша”. А у то исто време други су размишљали: „Шта ми то треба? Зашто бих ја била та бела врана, боље да све време потрошим на себе, изградићу своју каријеру”. А шта потом? Потом, већ је — 50, 60 година и све се срушило, све је веома страшно. Није без разлога речено: „Сећај се смрти и нећеш сагрешити довека”.

 

Данас многе младе породице размишљају овако — поживећемо неко време удвоје за себе, а потом, после пет година изродићемо децу. Шта ви мислите о томе?

— За такав начин живота, да се прво проживи за своје задовољство, а потом да се изроде деца потребно је предузети извесне мере. Често се на тај корак одлучује управо жена. Она предузима мере које јој урушавају здравље а у суштини представљају убијање деце у прикривеном облику. То су абортуси, спирале, хормонске таблете, препарати, дакле, све оно што спречава или прекида трудноћу. Све се то таложи и слаже као тешко бреме на децу која се роде. Пристиже и наплата за те убијене животе, прво рођеној деци, а потом мајци која је једноставно хтела да добро и весело поживи, да све добро и правилно испланира, те да логички, рационално изгради свој живот.

А ко вам је то рекао да ћете још имати времена да себе остварите као родитеље?

Може се догодити да човек пет година живи за своје задовољство, а потом покушава да изроди децу. Међутим, она му се не рађају.

Односити се према животу егоистично, веома је опасно…

Аутор: Људмила Фјодоровна Јермакова, психолог

Превод: Миодраг Рођенков

Извор: интегрални текст Семье необходима иерархия

Advertisements