У Еванђељу по Луки читамо: „А он им рече: Али сад који има кесу нека је узме, тако и торбу; а који нема нека прода хаљину своју и купи нож. Јер вам кажем да још и ово треба на мени да се изврши што је написано: И уврстише га међу безаконике. Јер што је за мене писано то се завршава. А они му рекоше: Господе, ево овде два ножа. А он им рече: Доста је.“ (Лк 22,35–38) Како разумети ове речи Господње?

Gaudi U 22. глави Еванђеља по Луки описује се низ догађаја који непосредно претходе Исусовом страдању. После пасхалне вечере (Лк 22,14–20), наговештаја Јудине издаје и препирке међу ученицима око тога (Лк 22,21–24), следе поуке апостолима (Лк 22,25–30) и кратак дијалог са Петром (Лк 22,31–34). Опис пасхалне вечере и разговора после ње завршава се једним загонетним обраћањем Исуса ученицима: „А он им рече: Али сад који има кесу нека је узме, тако и торбу; а који нема нека прода хаљину своју и купи нож. Јер вам кажем да још и ово треба на мени да се изврши што је написано: И уврстише га међу безаконике. Јер што је за мене писано то се завршава. А они му рекоше: Господе, ево овде два ножа. А он им рече: Доста је“ (Лк 22,35–38).
Ове Исусове речи предате су нам једино код Еванђелисте Луке. Оне су изговорене у контексту разговора са ученицима: после кратког дијалога са Петром, Исус се поново обраћа свима. Уместо да се стара о себи, имајући у виду крсно страдање које га очекује, Исус још једном показује своју врлину у бризи о ученицима. Он сагледава њихову судбину после његовог страдања и васкрсења. Оно што га интересује није више њихова улога у догађајима који непосредно следе, нпр. Јудина издаја и Петрово одрицање, већ оно што ће се дешавати са њима када посвете своје животе мисионарском и пастирском раду. Тај њихов рад свакако ће бити скопчан са многим опасностима и невољама. Због тога је потребно да се добро опреме: они су посланици Господњи који, као и остали људи, морају имати торбу и у њој све што је потребно за пут, па чак и нож као заштиту против разбојника.

Збуњујуће речи Христове

Оно што наведени стихови показују је да различита времена захтевају различиту опрему. За Исусовог живота ученици су уживали заштиту свога Учитеља. Међутим, он сада одлази и потребно је да преузму бригу о себи. Они крећу у неизвесност у којој им је потребна најбоља могућа опрема. Постваскрсна времена су другачија од периода деловања Господа Исуса. Васкрсли ће бити уз своје апостоле, али то не искључује њихово старање о себи: и нож (мада би можда бољи превод био „мач“) је неопходан део мисионарске опреме. На Исусову реч, апостоли спремно показују два ножа. Исус на то каже: „доста је“. Како разумети овај след ствари? Јесу ли ученици нешто погрешно рекли? Нешто погрешно разумели? И како разумети Исусове речи: „доста је“? Да ли у смислу: „доста је два ножа“, или пак: „доста је, прекидамо разговор“?

Извесно светло на ова питања може бацити једна епизода која се описује ниже (Лк 22,49–51). Заправо овај, у односу на нашу епизоду будући догађај, даје смисао – или бар искључује неке смислове – Исусовим речима које овде тумачимо. Нож који је поменут бива употребљен: један од ученика реагује на присутне војнике и одсеца ножем уво једноме слуги првосвешетничком. Исус, међутим, исцељује уво и на тај начин изражава јасан став према примени насиља: на питање „Господе, да бијемо ножем?“ (Лк 22,49), Исус одговара: „Оставите се тога“ (Лк 22,51) и исцељује рањеног. Порука је јасна: сада нема примене насиља. Мења ли се пак ствар после Васкрсења на које се и односе Исусове речи у Лк 22,35–38?

Свакако не. Ниједан хришћански мисионар није подстицан да се користи оружјем, а из историје Цркве није познат ниједан пример освете за хришћанске мученике или било каква примена насиља у име хришћанске вере. Тако се загонетне Христове речи „доста је“ одгонетају у чуду исцељеног ува. Очигледно ја да је почетак Исусовог обраћања ученицима („… и купи нож“) био конципиран тако да ученике постепено уведе у оно што их очекује после Васкрсења. Међутим, коментар: „ево овде два ножа,“ сведочи да су ученици буквално а не фигуративно схватили речи Господње. Због тога разговор почиње да губи жељени правац и Исус каже: „доста је“, тј. „завршавамо разговор“. Епизода са исцељеним увом јасно показује да претходне речи о ножу нису имале интенцију да оправдају или пак подрже било какво насиље. Оне су, међутим, и тада (Лк 22,38) и нешто касније од ученика (Лк 22,49) биле тако схваћене: први пут када су констатовали да имају два ножа и други пут када је нож заиста искоришћен. У првом случају Исус прекида разговор, у другом једним чудом исцељења јасно изражва свој став о насиљу.

Различита објашњења

У историји тумачења Лк 22,35–38 било је различитих покушаја да се објасни ово загонетно место. Амвросије Милански, на пример, покушава речи Господње да објасни тако што оне изражавају толерисање ношења и употребе ножа у циљу самоодбране, али не и освете. Он надаље каже да се Господ није ни бранио, ни светио, већ је одабрао да се жртвује. Он надаље предлаже разумевање овога места у духовном смислу: продати сопствено одело, значи одустати од свога живота, а купити нож, значити примити реч Божију (уп. Јев 4, 12: „Јер је жива реч Божија и делотворна, оштрија од свакога двосеклога мача, и продире све до раздеобе душе и духа, зглобова и сржи, и суди намере и помисли срца“). Помињање два ножа се можда, по Амвросију, односи на два завета, пошто се Господ и позива на старозаветно пророчанство које се односи на њега (ст. 37), док речи „доста је“ он тумачи на следећи начин: „Да би дао да се разуме да личности која ојачава учење оба завета ништа не недостаје“. У светоотачкој егзегези тумачење „два ножа“ одвијало се углавном у два правца: 1) алегоријски се ради о души и телу, а речи „доста је“ означавају да оно што је „довољно“ за вољу Божију је оно што треба достићи телом и душом, 2) тема „два ножа“ нарочита је била актуелна у споровима око духовне (црквене) и световне (државне) власти („Свакоме свој нож“!).

Историја и алегорија

Једна епизода са Карлом Великим пригодно сажима доминантно тумачење овога места у црквама Истока и Запада. Наиме, цар Карло Велики пита: „Како може Исус истовремено да укорава Петра што је слуги одсекао уво (Јн 18,10–11; Мт 26,51–52; Лк 22,60–61), а да сам подстиче на куповину ножа“ (Лк 22,36)? На том је монах Алквин одговорио да су два ножа привремена (световна) и духовна власт. Слично разумевање, мада не засновано на директној егзегези текста, налази се и у Јустинијановим новелама. На Западу су цареви користили овај текст као потврду своје власти. Едгар, краљ Енглеске, обраћа се надбискупу кантерберијском: „Ја имам мач Константинов, а ви Петров“. Улога овога текста у напетим односима Цркве и државе је очигледна. На њему се заснива и позната средњовековна максима: papa habet utrumque gladium („папа има оба мача“).

У сваком случају, немогућност да се разуме шта Господње речи тачно значе у контексту текста у коме се налазе отворила је простор за многа алегоријска тумачења „два ножа“, попут: душа и тело, два завета, духовна и световна власт, људска и божанска природа Христова итд. Такви покушаји тумачења Писма су легитимни и увек представљају актуализацију библијског текста на пољу разних животних и историјских ситуација и изазова.
Тако, не можемо са сигурношћу рећи шта наш текст значи, али са сигурношћу можемо рећи шта не може да значи: куповање ножа и два ножа никако не могу значити одобравање насиља или подстицање на њега. Такво тумачење је искључено већ у самој епизоди са првосвештеничким слугом и незамисливо је у контексту еванђелске проповеди о бескомпромисној љубави.

Извор: СПЦ


Опширније:

Протојереј Андреј Ткачов: „Купи нож…“

Свети преподобни Козма шкопац

Advertisements