БОРБА СА СТОМАКОУГАЂАЊЕМ (V књига правила)

Gaudi Pрва борба, у коју треба да ступимо, јесте борба са стомакоугађањем, или са страшћу преједања.

25. Што сe тиче начина уздржања у храни, или поста, не може бити установљено правило једнако за све, будући да код свих није једнака снага тела. Ова врлина се, пак, не извршава само душевном силом, него треба да буде сразмерна и са телесном силом. Не могу сви постити читаву недељу. Неки без хране не могу бити више од два или три дана, а некима је тешко да издрже и до заласка сунца. Такође, није за све храњиво поврће, или зеље. или суви хлеб. Осим тога, једнима је да се насите потребно две фунте, а други осећа оптерећење ако поједе фунту или пола фунте. Међутим, сви који се уздржавају треба да имају један циљ, тј. да, примајући храну по мери телесних сила, не упадају у преједање. Јер, душу раслабљује не само каквота хране, него и количина, распаљујући у њој штетан, греховни огањ.

26. Ма каквим јелима да се насити стомак, родиће се семена плотске похоте, и ум, савладан тежином јела, више неће бити у стању да добро управља кормилом расуђивања. Ум не опија само неумерена употреба вина: њега обично чини климавим и колебивим и лишава га чистих и непорочних помисли чак и изобиље сваковрсних јестива. Узрок разврата и погибли Содомљана био је, не само опијање вином, него и преситост стомака. Слушај како Господ преко пророка укорева Јерусалим (Јез.16,49). Због чега је сагрешила сестра твоја, Содома, ако не стога што је јела хлеб свој до ситости и преситости? Они су таквом преситошћу хлебом били распаљени неугасивим жаром плотске похоте, те су, по суду Божијем, били са неба сажежени сумпорним огњем. Ако је њих, на тај начин, једино неумереност у употреби хлеба због страсти преситости суновратила у понор разврата, шта рећи о онима, који, при цветајућем здрављу тела, себи дозвољавају да једу месо и пију вино у неумереној количини, употребљавајући их онолико колико им нашаптава самоугодљива похота, а не колико захтева немоћ.

27. Свети оци као меру уздржања утврђују да храну, коју морамо да примамо ради подржавања живота тела, престанемо да једемо док у нама још постоји жеља за јелом. Судећи по томе, и немоћан телом може да пројави врлину уздржања у савршенству једнако као и крепак и здрав, тј. уколико снагом воље буде обуздавао жељу за јелом када земљаност тела не буде имала потребу за њом. Јер, и апостол каже: Старање за тело не претварајте у похоте (Рим.13,14). Он није сасвим забранио да водимо бригу о телу, него само заповеда да при томе немамо похоту. Он је одбацио похотљиву бригу о плоти, али разумно, неопходно старање за живот није искључио. Прво је забранио да кроз попуштање телу ми не бисмо упали у погубна похотљива дела, а друго је дозволио да се тело, ослабљено неразумном строгошћу, не би показало немоћно за испуњавање наших духовних занимања и напора.

28. Према томе, мера уздржања треба да буде одређена судом савести сваког. Свако је дужан да себи одреди колико да се уздржава, тј. колико је уздржања потребно за борбу против узнемиравања плоти. Постове, уставом одређене, свакако треба држати. Међутим, ако после њих не будемо чували уздржање у храни, њихово нас извршавање неће довести до савршене чистоте. Гладовање у вишедневним постовима ће донети само краткотрајну исцрпљеност и замор тела, али не и чистоту целомудрености, уколико му буде следило насићење тела до ситости: јер, чистота душе је нераздвојно повезана са гладовањем стомака. Постојану чистоту целомудрености нема онај ко не може да држи трајну равномерност уздржања. Строги постови остају без користи уколико за њима следи претерано попуштање у храни: плод њихов брзо ће бити изгнан страшћу стомакоугађања. Стога је разумније умерено свакодневно поткрепљивање храном, неголи повремени дуги и крајње строги постови. Неумерено неједење може не само да поколеба постојаност и чврстину душе, него и да вршење молитве, услед немоћи тела, учини беживотним.

29. Ради очувања чистоте душе и тела није довољно само уздржање у храни: њему треба додати и друге душевне врлине. Најпре се треба научити смирењу кроз врлину послушања, скрушености срца и изнуравања тела. Поседовање новца треба не само избегавати, него и саму жељу за њим – из корена чупати. Јер, није довољно немати их (што највећим делом бива и по неопходности), већ не треба допустити ни саму жељу да их имамо уколико би нам случајно били предложени. Јарост гнева, такође, треба савлађивати, тежину туге надвладавати, сујетну славу презирати, надменост гордости газити, и непостојаност и лутање ума обуздавати непрестаним сећањем на Бога. Сваки пут треба да се [потрудимо] да срце од маштајућег лутања вратимо ка сагледавању Бога. Јер, лукави непријатељ ће покушавати да се прикраде у скривнице срца да би нам ум одвукао од сагледавања.

30. Ко није у стању да обузда призиве стомакоугађања, никада неће моћи да савлада похоту која се распаљује. Чистота унутрашњег човека се познаје по савршенству ове врлине. Јер, нико неће поверовати да се у борби са најсилнијим супарницима може надметати онај кога у малом окршају савлађују најслабији.

31. Према томе, најпре треба да згазимо похоту стомакоугађања, те да свој ум олакшамо не само постовима, него и бдењима, читањем и непрестаном скрушеношћу срца, при сећању на све оно чиме смо били прелешћени и побеђени, час уздишући са осећањем ужаса због множине грехова, час горећи жељом за савршенством и чистотом. И треба га довести до тога да, стално заузет подвижничким трудовима и помислима, и само поткрепљивање храном не сматра толико дозвољеним предметом задовољства, колико бременом наложеним у виду казне, коме треба приступати више као к нечему неизбежном за тело, неголи нечему што жели душа. Уколико се потрудимо да постојано будемо у таквој духовној бризи и скрушености, убрзо ћемо укротити похотљивост плоти (која долази до крајњег беснила ако је товаримо јелима), те отупити њен погубан жалац. Тако ћемо, при обиљу суза и непрекидног срдачног плача, угасити пећ нашега тела коју је у нама, кроз удешавање случајева за грех и узбуђивање страсти, распалио цар вавилонски, тј. ђаво. Њима нас он, слично додавању нафте и смоле у пећ, силније разгорева (на непотребно), све док благодат Божија, вејањем росног духа, у срцима нашим сасвим не угаси пламен плотске похоте. Према томе, наша прва борба се састоји у томе да жељом за савршенством угасимо похоту за обилном исхраном и стомакоугађањем. Стога не само што сагледавањем врлина треба да савлађујемо жељу за излишном храном, већ и саму неопходну храну за нашу природу (као некорисну за целомудреност), треба да примамо са брижљивом срдачном опрезношћу. Прохођење нашег живота треба да устројимо тако да се ни у које време не одвајамо од духовних занимања, осим када нас слабост тела принуди на неопходно старање о њему. Чак и тада када се потчинимо тој неопходности, више задовољавајући животне потребе, неголи робујући жудњи душе, ми смо дужни, што је брже могуће, да је остављамо с обзиром да представља дело које нас одвлачи од спасоносних занимања. Ни у време самог примања хране не треба да се одвајамо од тих занимања. Јер, ми никако нећемо моћи да се уздржимо од наслађивања предложеним јелима уколико се душа, приковавши пажњу за Божанствено сагледавање, не буде у исто време наслађивала љубављу према врлинама и лепотом небеских ствари. И уопште, све садашње ће [човек] моћи да се презре као трулежно уколико се поглед ума нераздвојно буде држао прикован за нетрулежна и вечна добра. Он ће тако још за време пребивања у телу срцем окусити блаженство будућег живота.

32. Победивши таквим расположењем похоту стомакоугађања и обилне исхране, [сада] већ не као слуге плоти, ми ћемо бити сматрани као достојни да ступимо и у више борбе, тј. да се сукобимо са нечистим силама, које обично ступају лично у борбу само са победницима. На тај начин се савладавање плотских жеља показује као нека најчвршћа основа свих борби. Не победивши своју плот, нико не може да се правилно бори. А ко се не бори правилно, неће бити увенчан.

33. Хоћеш ли да чујеш истинског борца Христовог, који се бори по законитом правилу ратовања? Пази. Ја, говори он, дакле, тако трчим, не као на непоуздано; тако се борим, не као онај који бије ветар; него изнуравам тело своје и савлађујем га, да проповедајући другима не будем сам одбачен (1.Кор.9,26-27). Видиш ли како је он у себи самом, тј. у плоти својој, као на неком најтврђем основу, утврдио главно дело ратовања, и сав успех борбе поставио једино на изнуравању плоти и покоравању тела свога? Ја, говори, дакле, тако трчим, не као на непоуздано. Не трчи на непоуздано онај ко сагледава небески Јерусалим и у њему има непокретни циљ према коме је дужан да непоколебиво усмерава кретање срца свога. Не трчи на непоуздано онај ко се, заборављајући оно што је иза, пружа ка ономе што је напред, стремећи ка назначеној награди небескога призвања Божијега у Христу Исусу (Фил.3,13-14). Према њој устремљујући увек поглед свога ума, и журећи са свом готовошћу срца свога, он са увереношћу узвикује: Добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах (2.Тим.4,7). Будући свестан да је са упорношћу и ревношћу по савести трчао за мирисом уља Христових (Песм.1,3), те да је умртвљавањем плоти успешно одржао победу у духовној борби, он са несумњивом надом наводи, говорећи: Сад ме чека венац правде, који ће ми у онај Дан дати Господ, праведни Судија (2,Тим.4,8). А да би и нама открио сличну наду на награду, уколико у подвигу тога течења будемо подражавали њему, он додаје: Али не само мени, него и свима који са љубављу очекују Долазак његов (2.Тим.4,8). Он свечано објављује да у Дан суда и ми себе можемо да учинимо причесним његовом венцу уколико, љубећи долазак Христов (не само онај у коме ће се јавити онима који то не желе, већ особито онај у коме Он увек ходи ка светим душама), одржимо победу у борби кроз умртвљење плоти. О том последњем доласку Господ говори у Јеванђељу: Ја и Отац мој доћи ћемо к њему и у њему ћемо се настанити (Јн.14,23). И још: Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу са њим, и он са мном (Отк.3,20).

34. Уосталом, говорећи: Ја тако трчим, не као на непоуздано, апостол не описује само подвиг трчања који је извршио (што се особито односи на устремљење ума и пламеност његовог духа, којим је са свом ревношћу следовао Христу, са невестом говорећи: За тобом и за мирисом твог мира трчим, (Песм.1,3), и још: Душа се моја прилепила за тебе, (Пс.62,9), већ сведочи да је и у другој врсти рата одржао победу, наводећи: Тако се борим не као онај који бије ветар; него изнуравам тело своје и савлађујем га (што се особито односи на тешке трудове уздржања, на телесни пост и изнуравање плоти). Он ту себе представља као будног борца са својим телом, истичући да му није узалудно задавао ударце уздржања. Напротив, он је кроз умртвљавање свога тела успео да стекне победничко славље: укротивши га бичевима уздржања и измождивши га ударцима пошћења он је победнику духу доставио венац бесмртности и палму нетрулежности. Видиш ли законити поредак борбе, примећујеш ли исход духовног сукобљавања, тј. како се ратник Христов, одржавши победу над бунтовником – телом, и бацивши га под ноге своје као велики победник, вози на победничкој кочији! Он не трчи на непоуздано, јер је уверен да ће убрзо ући у свети град, небески Јерусалим. Тако се борим у постовима, тј. у умртвљавању тела, не као онај који бије ветар, тј. не као онај који узалудно задаје ударце уздржања. Јер, он умртвљавањем свога тела није поражавао пуст ветар, него духове злобе који су га нападали. Јер, онај ко каже: Не као онај који бије ветар, подразумева да не побеђује пусти и празан ветар, него неке који се налазе у њему. Превладавши борбе ове врсте (тј. са телом) он, украшен многим победничким венцима, изнова ступа [у борбу], те се подвргава нападима најсилнијих непријатеља. И победивши прве завидљивце, он је са добром надом почео говорити: Јер не ратујемо против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју (Еф.6,12).

35. За Христовог борца, све док је у телу, никада не недостају случајеви за задобијање венаца за ратовање. Напротив, колико се више венчава успесима својих победа, толико му предстоји силнији поредак борбе. Јер, на њега, победоносног војника Христовог, који је победио и покорио своју плот, устаје гомила противника, војска непријатеља, будући раздражена његовим победама. То [се догађа] да Христов војник, разнежујући се покојем мира, не би почео да заборавља славне борбе свога ратовања, те да, опустивши се од нерада, у осећању безбедности од непријатеља, не би изгубио готовост и храброст да испољава победничко јунаштво које је достојно највиших награда. Према томе, уколико не слабимо, већ узрастамо у сили и храбрости, и желимо да постигнемо највише победничке тријумфе, треба у истом том поретку да проходимо борбе подвижништва: најпре да извршимо оно због чега бисмо заједно са апостолом могли да кажемо: Тако се борим. не као онај који бије ветар; него изнуравам тело своје и савлађујем га, а затим, када добијемо тај бој, да ступимо и у онај после кога бисмо опет са апостолом могли говорити: Јер не ратујемо против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју. Јер, са њима ми никако нс можемо ступити у борбу уколико нисмо однели победу над телом. Ми се никада нећемо удостојити да испробамо борбу са духовима уколико једнако бивамо савлађивани у борби са плоти и поражавани у сукобљавању са стомаком. И тада ће нас апостол праведно прекорети: Друго вас искушење није снашло осим човечијег (1.Кор.10,13).

36. Монах који жели да достигне подвиг унутрашње борбе, претходно треба себи да одреди да, пре уставом одређеног и за све заједничког часа поткрепљавања храном и изван трпезе, нипошто не узима нешто од хране или пића, ма каква га пријатност и сладост иначе мамила. Такође, и после завршетка трпезе нека се не усуди на нешто слично, па чак ни у најмањој мери. Исто тако, он треба да се држи времена и мере сна који су уставом утврђени. И страсти те врсте треба да одсецамо са истом ревношћу са којом одсецамо блудну страст. Јер, како ће угасити распаљеност плотске жеље онај ко не може да савлада излишне жеље стомака? И како ће моћи да победи тајне страсти, које ничу без икаквог сведока, онај ко не може да укроти видљиве и мале страсти?

37. Ми треба да се бојимо непријатеља који се налази у нама самима, а не спољашњег противника. Јер, у нама се води непрестана унутрашња борба. Уколико ту однесемо победу, све спољашње борбе ће постати ништавне. За Христовог војника ће све постати мирно и све ће му се покоравати. Ми уопште нећемо имати потребу да се бојимо непријатеља споља уколико се оно што је унутра у нама, будући побеђено, покорава духу. Ми не треба да верујемо да је нама, за постизање савршенства срца и чистоте тела, довољан само пост који се састоји у уздржању од видљивих јела. Не, њему треба придодати још и пост душе. Јер, и она има своја штетна јела. Удебљавши се од њих, она може да упадне у понор сладострашћа и без обиља телесне хране. Њена храна је осуђивање, и то – врло пријатна храна. Гнев је такође њена храна, премда не тако лака, већ повремено штетна, чак и смртоносна. Завист је храна душе, која отровно позлеђује њене сокове и која је непрестано мучи жалошћу због срећних успеха других. Сујета је [такође] њена храна, која је привремено наслађује пријатним укусом, а после је чини пустом, обнаженом и лишеном сваке врлине, остављајући је бесплодном и неспособном да доноси духовне плодове: она не само да је лишава награде за велике трудове, него и привлачи велику казну. Свака похота и блуђење непостојаног срца јесте нека паша душе на својеврсном пасишту које је храни штетним јелима, и која је чине непричесном небесног хлеба и тврде хране. Уздржавајући се од свега тога у нашем светом пошћењу, сразмерно својим силама, учинићемо сврсисходним и доброплодним и држање телесног поста. Јер, напрезање плоти које је сједињено са скрушеношћу духа представља најпријатнију жртву Богу: оно ће у чистим и лепо украшеним скривницама срца изградити обиталиште достојно Његове светости. Међутим, ако ми, постећи телесно, будемо ухваћени у мрежу најпогубнијих душевних страсти, изнуравање тела нам веће донети никакве користи. Јер, тада ћемо остати оскврњени у нашем драгоценијем делу, тј. остати неисправни оним делом наше природе који у правом смислу може да постане станиште Светога Духа. Јер, обиталиште Бога и храм Духа Светога није трулежна плот, него чисто срце. Према томе, када пости наш спољашњи човек, треба и унутрашњег уздржавати од штетне хране. Њега нарочито треба да представљамо чистим Богу да бисмо се удостојили да у себе примимо Христа као посетиоца, као што саветује свети апостол говорећи: Да се Христос вером усели у срца ваша (Еф.3,16-17).

38. Треба бирати храну која стишава и не буди жар плотске похоте, која се лако набавља и која је саобразна са општим обичајем и употребом братије. Стомакоугађање се пројављује на три начина: један подстиче да примамо храну пре часа који је уставом утврђен; други подстиче да се пресићујемо и препуњавамо стомак храном, без обзира на квалитет; трећи подстиче да се задовољавамо једино најукуснијим и најпробирљивијим јелима. Стога против стомакоугађања монах треба да држи тројако правило: прво, да чека уставом утврђено времена за разрешење обеда: затим, да не попушта [жељи] за пресићавањем; и треће, да се задовољава простом и јефтином храном. И оно што у вези са храном није саобразно са општим обичајем и употребом, најдревније предање отаца не одобрава, будући да је оскврњено сујетом, таштином и хвалисавошћу. Никог од оних који су се одликовали даром знања и расуђивања и од оних које је благодат Божија истурила напред као најблиставија светила за подражавање ми нисмо видели да су се уздржавали од једења хлеба, који се сматра простим и јефтиним. И обратно, ми никада нисмо видели да је неко од оних који су употребљавали зеље, поврће и плодове са дрвета био међу најискуснијим мужевима, или да се удостојио благодати расуђивања и знања.

39. Дела љубави треба претпостављати посту. Томе смо се научили код египатских отаца. Јер, када смо ми, желећи да сазнамо правила ових стараца, дошли из Сирије у Египат, они су нас примили са необично живом срдачном топлином. Ма куда да смо пролазили, ради нашег успокојења се нису ограничавали држањем часа за примање хране који је одређен уставом, као што смо навикли да видимо у палестинским манастирима. Напротив, они су увек разрешавали употребу хране пре назначеног часа, изузев средом и петком. Када смо питали зашто се код њих тако слободно заобилази правило свакодневног поста, један од стараца намје одговорио: „Пост је увек са мном, а вас не могу имати свагда са собом. Осим тога, пост представља произвољну [самовољну] жртву, премда и јесте веома користан и увек потребан, а испуњавање дела љубави је неодложан захтев заповести. Према томе, примајући Христа у вама, ја сам дужан да га нахраним. А када вас испратим, ја ћу ради Њега учињено снисхођење моћи да надокнадим строжијим постом. Јер, не могу сватови постити, док је женик са њима. Него ће доћи дани кад ће се отети женик од њих, и онда ће постити у оне дане“ (Лк.5,34-35).

40. Као што говоре свети оци, крајности су подједнако штетне: и претеривање у посту и пресићавање стомака. Ми знамо неке који нису били побеђени стомакоугађањем, али су били оборени због прекомерног поста. Они су упали у исту страст стомакоугађања због слабости која је произашла од прекомерног поста.

41. Ми треба да се побринемо и о томе да не примамо храну пре одређеног времена или преко мере (и поред жеље плотског задовољства), и о томе да је употребљавамо у одређени час, чак и ако нам се не једе. Јер, и прекомерну жељу плотског задовољства и одвраћање од хране побуђује наш непријатељ. Осим тога, неумерено уздржање је штетније од преситости. Јер, од последњег је, због покајања, могуће прећи на правилно дејство, а од првога – није.

42. О томе како да се прође између две крајности, држећи разумну умереност, пређашњи оци наши су често расуђивали. Свим врстама хране они су претпостављали хлеб. Као меру његове употребе они су одредили два невелика хлеба, тешка око фунте*'(400 гр.).

43. Опште правило умереног уздржања састоји се у томе да свако према снази, према стању тела и узрасту једе онолико хране колико је потребно за подржавање телесног здравља, а не колико захтева жеља за преједањем. Онај ко не држи подједнаку меру, него час прекомерно пости, час се преједа, штети како молитви, тако и целомудрености: молитви – зато што од неједења не можете да буде бодар, због немоћи нагињући ка сну; а целомудрености – зато што огањ плотске похоте, који се распламсава од прекомерне употребе хране, продужава да дејствује и у време строгог поста.

44. Умерено употребљавати храну, по мишљењу отаца, значи свакодневно користити само онолико јела колико је потребно да би се, и по окончању обеда, још увек осећала глад. Таква мера ће чувати душу и тело у једнаком стању, и неће човеку допустити да упада ни у прекомерни пост (који раслабљује тело), ни у пресићавање (које оптерећује дух).

45. Предлажемо још једну спасоносну поуку блаженог Макарија, како бисмо нашу књигу о уздржању и постовима корисно завршили мишљењем [великог] мужа. Он каже да монах треба разумно да се држи дела поста као да ће у телу пребивати сто годнна и да обуздава душевне покрете (тј. да заборавља увреде, да избегава тугу, да патње и лишавања не сматра ни у шта) као да ће умрети следећег дана. Тиме се у односу на прво, тј. пост, саветује душекорисна благоразумност која монаха подстиче да увек иде путем подједнаке строгости у уздржању, која му, чак у случају немоћи тела, не дозвољава да од уздржаности пређе ка сувишности, а у односу на друго, тј. обуздавање душевних покрета – спасоносна великодушност, којом је у стању да презире не само оно што у овоме свету изгледа пожељно, него и несреће и жалости, држећи их за ништавне, остајући непоколебив и постојано устремљујући поглед ума ка ономе на шта сваки дан и сваку минуту очекује да буде позван.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Dobrotoljublje/dobro207.htm